У ноћи са 13. на 14. јануар дочекује се српска или православна Нова година. Ова Нова година зове се још и Јулијанска јер се дочекује по Јулијанском календару, као и стара Нова година или Мали Божић.
Нова година, по јулијанском календару, празнује се највише у балканским земљама: Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији, у неким деловима Хрватске, али и у Русији, Белорусији, Украјини, Молдавији, Грузији, Јерменији, као и на Светој Гори. Слави је и један део православне заједнице у Јапану.
Ова Нова година у Србији има посебан значај, јер је настала као знак отпора према онима који су покушавали да уздрмају српски идентитет.
За време Османске владавине било је забрањено прослављање и поштовање српских традиција, а у почетку новогодишња скупљања била су тајна да Османлије не би сазнале.
Краљевина СХС је 1919. године усвојила нови Грегоријански календар, али Срби почињу да празнују православну Нову годину 1923. године.
И за овај дан као и за многе друге празнике везују се народни обичаји.
Уочи православне Нове године спрема се свечана вечера, а укућани са гостима уз весеље чекају поноћ.
Домаћице месе чесницу „Василицу“.
Тачно у поноћ једни другима честитају долазак Нове године са жељама за дуг живот, добро здравље и успех.
На сам дан Нове године, 14. јануара, одлази се у цркву, а након тога поставља се свечани ручак.
Такође, 14. јануара обележавају се још два празника: Обрезање Господа Исуса Христа и Свети Василије Велики.
У неким крајевима Србије 14. јануара спаљују се остаци бадњака, а поред „Василице“ месе се и крофне у које се ставља новчић.
Према веровању, на овај дан у кућу треба унети неку нову ствар, купљену тог дана, како би кућа и укућани током целе године имали напретка.
У ноћи са 13. на 14. јануар, Срби су се скупљали и играли народне игре.
