Српска православна црква слави Детињце, празник који је увек треће недеље пре Божића. Данас родитељи везују децу исто као што ће и она наредне недеље везивати мајке, очекујући откуп.
Недељу дана после овог празника падају Материце, а у последњу недељу пред Божић славе се Оци.
Сва три празника су божићни празници, који доприносе да се деца и родитељи боље разумеју, поштују и уважавају.
Детињци су један од најзанимљивијих и по многима један од најлепших породичних празника код православаца.
Обичаји налажу да одрасли рано ујутро, или по доласку с богослужења, везују своју или туђу децу, негде чак и ону у колевци, а деца им се „дреше“.
Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом, па за тај дан набаве неку „част“.
За везивање обично користе каиш, гајтан, канап или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу.
У ове дане спрема се свечанији ручак него обично, али обавезно постан јер је време Божићног поста.
Око трпезе се окупља цела породица и они проводе цео дан заједно све ове празнике.
Везивање за Детињце, Материце и Оце има вишеструку симболику.
Симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама, затим упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама.
Такође, обичаји за ове празнике симболично представљају припрему за дочек најрадоснијег празника који је помирио човека са Богом, одрешивши га веза греховних, а везавши га новом везом љубави за Бога.
Свечарење празника са мноштвом обичаја, а српски народ се издваја по богатству детаља у њиховом чувању, јесте и гаранција опстанка традиције. У српској духовној ризници улога обичаја и њиховог међугенерацијског преношења исказана је и пословицом: „Боље да пропадне село, него обичај”.
