Српска православна црква и верници данас обележавају један од највећих српских празника – Видовдан. Тај празник се у народу, с једне стране доводи у везу са кнезом Лазаром и Косовским бојем, а с друге, у архаичнијој варијанти, са Светим Видом.
Народ Видовдан доводи у везу с једне стране са кнезом Лазаром и Kосовским бојем, а с друге, у архаичнијој варијанти, са измишљеним свецем светим Видом.
Корен Видовдана, као и светог Вида и осталих светаца је, наравно, пагански. Вид је у прехришћанско доба сматран врховним божанством, „Богом над боговима“, а сви други богови тек полубоговима.
Веровало се да је Вид свевидеће божанство, па се касније настали Видовдан сматра и празником за очи, односно празником који „отвара очи“.
Видовдан важи и као дан прорицања и гатања, најчешће уз помоћ траве вид, познате у народу и као видац, видић, видовка, видовчица…
У неким крајевима Шумадије видовчица, трава сићушног прелепог светлоцрвеног цвета, брана је зором, пре сунца, а у другим крајевима – с вечери. Обично то раде девојке – удаваче и потапају је у воду, па се ујутру сви умивају ради очног вида – да их преко године не би болеле очи.
У многим крајевима се, ипак, пре сванућа, руке продену кроз траву ради захватања виде росе и умивања очију.
На Видовдан се, према књигама и веровањима староставним, не ради у пољу – да кукуруз заметне клипове, ни у винограду – да се грожђе не сасуши и отпадне. Тог дана ваља и окусити зрело воће. Верује се и да на Видовдан ваља започети ручне радове – плетење и везење. Претходно се пошкропећи по очима водом у којој је одлежала трава видовчица, млађе жене и девојке узвикују:
„Види, Видо како плетем”, „Види, Видо како везем”, „Видовчице, по богу сестрице, што очима ја видела, то рукама и створила”. У Шумадији и још неким крајевима био је обичај и да се на Видовдан износе ствари из куће да се „проветре ради мољаца“. Изношене су и тапије и облигације да би се разгледале и проветриле. У Качеру подно Рудника на Видовдан су изношене и кесе с новцем – да се види и изброји.
Има средина, у северозападној Србији и Војводини, где се на овај празник износи све ткање што жене и девојке раде како би се видело колико су вредне и показало да је одређено домаћинство имућно.
У неким срединама, попут Мачве, на тај дан су Велике задушнице. Излази се до поднева на гробље и доноси храна, а риба обавезно, као врста жртве светом Виду.
Државни празник
Видовдан, као државни празник, обележава се радно, а у спомен на Kосовску битку, која се одиграла 28. јуна 1389. године, односно 15. јуна по старом календару на Газиместану и представља сећање на погинуле у свим ратовима.
То је, према мишљењу историчара, важан датум у колективној свести српског народа и један од темеља колективног идентитета.
Симболизује, према том концепту, слободу, отпор туђину, неговање патриотизма, националног бића, витештва и херојства, али и прекретницу после периода успона под владарима из династије Немањића.
Страдању српских војника је посвећен споменик подигнут на Газиместану 1953. године, рад Александра Дерока, док Споменик косовским јунацима, који је откривен 28. јуна 1904. године у оквиру прославе стогодишњице Првог српског устанка, у присуству краља Петра Првог Kарађорђевића, представља симбол Kрушевца и дело је српског вајара Ђорђа Јовановића.
После Kосовске битке, тело кнеза Лазара (1329–1389) сахрањено је у манастиру Раваница, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. века је пренето у фрушкогорски манастир Врдник.
У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу Kосовске битке.
