Српска православна црква и сви њени верници данас обележавају празник Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица новорођеног Христа увела у храм да га посвети Богу.
Сретење Господње представља први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац.
Сретење Господње се код хришћана слави увек четрдесетог дана после Божића. Српска православна црква слави овај празник 2. фебруара по црквеном, а 15. фебруара по грегоријанском календару. Сретење се славио као Дан државности Србије до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.
Сретење се слави од времена цара Јустинијана (544. година), а као слава веома је често у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.
Тако постоји веровање да се на Сретење срећу зима и лето. Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.
Један од обичаја је и да се на Сретење Господње обавезно пале свеће, јер се верује да пламен свеће кућу штити од грома и других несрећа, али и да има чаробну моћ.
Најзанимљивије од сретењских веровања јесте да младе девојке треба да пазе данас кога ће прво ујутру срести, јер ће им младожења баш такав бити по изгледу и карактеру.
Сретење је сврстан у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.
У православним храмовима и црквама на Сретење Господње служе се литургије, а у молитви, која слови за једну од најлепших, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју: „Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје…”.
