Српска православна црква данас обележава празник Срђевдан, посвећен Светим мученицима Сергију и Вакху.
Сергије и Вакхо били су римски достојанственици на двору цара Максимилијана, а због припадности хришћанској вери и одбијања да се поклоне римским боговима посечени су у Сирији, где је њихов култ успостављен и одакле се раширио по Истоку.
Свети Сергије (Свети Срђ) нарочито је био поштован у граду Росафу, где је погубљен. Тај град је једно време носио име Сергиополис и у шестом веку био велико ходочасничко место целог Истока.
Под царем Јустинијаном (527–565) култ Светих Сергија и Вакха раширио се на Запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, где је, према сачуваним подацима, постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима.
Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Зети била једна од значајнијих. О томе сведочи и црква Светих Сергија и Вакха на Бојани, која је била мјесто где су сахрањивани владари династије Војислављевић у 11. и 12. веку.
Након обнове крајем 13. века, од српске краљице Јелене Анжујске и њених синова Драгутина и Милутина, та црква је могла да прими 3.000 верника.
Према предању, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренесене и мошти Светих Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему сведоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.
Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. Срђевдан припада славама за које се припрема мрсна храна, изузев ако тај дан пада у среду или петак. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.
Као занатлијску славу, Срђевдан славе обућари и опанчари, а српски народ сматра да је тај дан граница између јесени и зиме.