Толстојева „Ана Карењина”, у режији Ирфана Менсура, одиграна је треће фестивалске вечери 30. Фестивала „Дани Зорана Радмиловића”. Трагична прича о љубави, жртви и храбрости изазвала је лавину емоција у публици.
Ирфан Менсур каже да у представи није ништа додато, јер се генију, какав је Толстој, треба поклонити, а не покушавати да се надмаши.
„Ана Карењина је, кад се човек удуби и кад крене да трага по литератури, кажу, ‘Женски Хамлет’. Слажем се да је по важности ‘Женски Хамлет’ али мислим да дилема коју она има није хамлетовска. То јесте дилема, али она је своју дилему решила. Хамлет своју дилему није решио, ево већ стотинама година. Хоћу да кажем да играти Ану Карењину и определити се, није могуће, бар не човеку који иоле размишља. Не можете се определити ни за Карењина, ни за Вронског ни за Карењину. То је заправо један трилинг различитих интереса, различитих васпитања, различитих титраја и њих само треба помирити и представити публици, а ова представа има публику, своју публику, можда зато што је школска лектира. У сваком случају нисам хтео да оптеретим представу великим мислима, ни величином романа, тежином књиге када се узме у руке, него сам хтео да са неким кратким и јасним сликама створим једну врсту логичне конфузије која влада међу тим људима и њиховим опредељењима”, рекао је Менсур на округлом столу након представе.
Он каже да је то била лектира коју су сви морали да читају у школи: „Ништа нисам разумео и било ми је страшно досадно када сам је први пут читао, али Ана Карењина није образовање, Ана Карењина је сазнање. Ја сам је поново узео у руке пре једно десетак година, па сам схватио да сам почео да је разумем, па сам је опет узео пре једно три, четири године и покушао да смислим позориште. Негде око годину и по дана сам се бавио драматизацијом и направио своју драматизацију која није хтела да осуди ни једног, ни другог, ни трећег. Ја сам само хтео да испричам причу да припадамо људској врсти и да нам је све доступно: и кајање и срећа и љубав, а богами и смрт. Имамо примера из окружења који су отишли у неке добровољне смрти из чисте лепоте и нећу спомињати имена”.
За маестрално изведену улогу Ане Карењине „Зоранов брк” добила је Драгана Мићаловић. Њој је ово прва професионална представа и прва награда, која јој је посебно важна јер је од детињства везана за Зајечар.
„Зоран Радмиловић. Један од наших највећих глумаца. Ово је велика част. Мој ујак је био члан овог позоришта. Ја сам као мала долазила овде. Данас када сам ушла у Зајечар… Знате онај осећај безбрижности који, нажалост, што смо старији све мање имамо? Ето, Зајечар је то пробудио у мени. Онај мир који сам ја имала овде као дете. Овде живи моја тетка, једна друга тетка је живела. Ниш је био град у коме је мој отац живео. Прва професионална представа коју сам икада радила је ’Ана Карењина’ у граду у коме је живео мој отац. Прва награда коју сам добила је у позоришту у коме су играли моји ујак и ујна. Верујте да мени ово значи и много више него што можете да замислите”, истакла је Драгана.
Она каже да је Ану Карењину одиграла онако како ју је доживела: „Ја сам баш слепо веровала у Ирфана и његове идеје и свему што је он нама говорио. Он је дозволио да ја у мојој подели стварам на начин на који сам је ја осетила. Сматрам да се и данас од тог Толстојевог времена нешто баш није променило. И даље сви имамо потребу за слободом, која нам је некако скучена и некако нам је дозвољено да волимо и мислимо гласно. Тако да сам ја њу, у неким својим осећањима, допустила себи да је упознам мало дубље. Да замислим каква је она била као дете, какви су били њени родитељи, како се облачила. Ово је начин на који сам ја доживела да је та Ана Карењина сигурна сам да је постојала”.
Вук Маринковић, који игра Серјожу, сина Ане Карењине каже да је ово дивна представа и да му је велика част што је сарађивао са Драганом Мићаловић и глумцима из нишког ансамбла.
