Пре скоро 40 година Емир Кустурица је по тексту Абдулаха Сидрана режирао свој први филм „Сјећаш ли се Доли Бел”, који се често узима као почетак нове босанске школе филма, која је представљала фантастичну симбиозу италијанског надреализма Федерика Фелинија и високопрофесионалних искустава прашке академије за филм и телевизију.
У филму главни лик, дечак Дино, спознаје свет и одраста уз филмове које гледа у локалном биоскопу и уз музику коју слуша у омладинском центру, доживљавајући своју прву љубав заљубљујући се у проститутку Доли Бел. У позоришној верзији коју је синоћ видела публика 28. „Дана Зорана Радмиловића”, за коју је Сидранов текст адаптирао и режирао Кокан Младеновић, некадашњи дечак Дино, сад већ у поодмаклим годинама, враћа се у град своје младости тражећи сопствену бољу прошлост. Његова сећања доносе причу о првој љубави и животу једне сарајевске породице у времену које је обећавало много, а које је на крају појело само себе.
Позоришну магију на сцену донело је 12 сјајних глумаца који су публику успешно водили од смеха до уздаха, приказујући и реалну и хумористичку слику Сарајева шездесетих година прошлог века. На стручном жирију је било да од глумачких креација Емира Хаџихафизбеговића, Гордане Бобан, Мирсада Туке, Елме Јуковић, Адмира Гламочака, Давора Голубовића, Татјане Шојић, Сина Курта, Мухамеда Хаџовића, Сабита Сејдиновића, Амара Селимовића и Саше Крмпотића изабере најбољу. Награда за глумца вечери, у глумачком свету важни „Зоранов брк”, припао је Емиру Хаџихафизбеговићу за улогу Махмута Зоља.
„Овде нема главне улоге и ја ову награду вечерас делим са свим глумцима, па и са малим сином Куртом који је свој задатак брилијатно обавио. Када бих морао рећи због чега сам срећан вечерас у Зајечару – срећан сам због тога што је пред овом публиком врло одговорно играти јер ова публика зна шта је театар”, казао је Хаџихафизбеговић, који је 2010. године у Зајечару добио награду „Зоран Радмиловић”.
Поделио је са новинарима и своја сећања на познанство са Зораном Радмиловићем кога је упознао 1983. године на снимању филма „Сјећаш ли се Доли Бел”.
„Имао је једну малу сцену и та сцена је била брилијантна. То су ти глумци који не разликују малу и велику улогу, већ добру и лошу. Тада сам га упознао, био сам на II години Академије и често долазио у Београд. Често сам разговарао са Зораном и тада ме је као младог глумца научио једну ствар: како се заправо ради импровизација. Рекао је импровизовати се може само када суверено владаш материјом. Каже да неталентовани глумци импровизују ако не познају материју. Мораш суверено владати текстом, текстом својих колега, њиховим изласцима, када се које светло пали. Тек када суверено владаш материјом , смеш се упустити у импровизацију. Та врста разговора је мени као младом глумцу јако помогла. Да не говорим какав је то гигант био у приватном животу. Један мислећи човек, врхунски интелектуалац. Доћи у Зајечар који је на неки начин његово духовно власништво, као и власништво свих вас Зајечараца, доћи на његов фестивал, ући у салу и сударити се са костимом Краља Ибија, то је посебно искуство. Ја некако имам осећај да је Зокијев дух био ту, да нас је однегде гледао и рекао: Пазите, играте пред публиком која зна шта је театар”, казао је Емир Хаџихафизбеговић.
У сали је током извођења било доста емоција, што је још једна потврда да је Камерни театар 55, заједно са Коканом Младеновићем, направио представу која не познаје границе. За оне старије, који памте некадашњу земљу које више нема, био је то меланхолични ход кроз успомене, док су млађи могли да се врате у имигинарано Сарајево шездесетих година прошлог века, уз флешеве бившег времена и добро дозирану и балансирану иронију о социјализму и носталгију за прошлим временима.
