На самом почетку да не би било погрешног тумачења намере, оним што је изнето у тексту никако не желим ниподаштавати нечије знање и умеће те когнитивне или логичке способности, нити неку конкретну особу (или више њих) извргнути руглу или оптужити за нешто. Посреди је само изношење чињеница. Сва изнета размишљања и ставови представљају критички осврт, дат у најбољој намери у циљу унапређења безбедности деце у саобраћаја на територији Републике Србије. Једино то и ништа друго.
У организацији Агенције за безбедност саобраћаја Републике Србије, од 17. до 19. октобра 2024. године, одржан је Форум Унапређења система безбедности саобраћаја. Циљ овог форума је унапређење постојећег система безбедности саобраћаја у Србији и сманјење броја саобраћајних незгода.
Кључне теме које су биле предмет дискусије на форуму су „Визија 0” – Заштита деце у саобраћају, јачање капацитета локалних самоуправа, израда новог закона о безбедности саобраћаја на путевима Републике Србије и финансирање мера безбедности.
Конференције, форуми, округли столови и сл. који су посвећени овој теми су нам потребни ради размене знања, искуства, повезивања и тражења најбољег решења. Међутим, код нас то углавном служи као илузија да се на том пољу нешто ради.
О томе да се на том пољу ништа не ради говоре и следећи подаци. У просеку, годишње, живот изгуби око 12 и буде повређено око 1.360 деце у саобраћајним незгодама. Како се наводи у Прегледном извештају Агенције за безбедност саобраћаја, сваког месеца једно дете погине и нешто више од 110 деце буде повређено у саобраћајним незгодама.
Битно је напоменути да саобраћајне незгоде нису случајност, већ су оне последица нашег нерада и системских грешака. О нашем нераду и системским грешкама говоре и поражавајући резултати Националне стратегије безбедности саобраћаја (2015-2020). Наиме, Република Србија није испунила ни један циљ из Стратегије (један од циљева је био, да од 2020. год. немамо погинулу децу у саобраћају).
Да су реализовани циљеви из Стратегије, у саобраћајним незгодама на територији Републике Србије, погинуло би 47 деце мање, током анализираног периода.
Сама чињеница да у Србији постоји Удружење родитеља страдале деце у саобраћају доста говори о проблему и ситуацији у којој се налазимо.
Поражавајуће резултате осликава и јавни ризик страдања деце у саобраћају. У Републици Србији јавни ризик износи око 12, у односу на европски просек где јавни ризик износи 6,8 (Прегледни извештај Агенције за безбедност саобраћаја, мај 2023.).
Оно што нећете чути на форумима, конференцијама, округлим столовима и медијима је, да креатори саобраћајне политике не помињу савремен концепт одговорности за стање безбедности саобраћаја. Нема потреба наглашавати да без усвајања и примене савременог концепта нећемо имати добре и позитивне разултате.
Савремен концепт одговорности не сагледава само правну одговорност учесника незгоде, већ се акценат ставља на стручну, моралну и политичку одговорност. Тако да, уместо приче о одговорности учесника незгоде, требало би више причати о одговорности креатора система.
Друга кључна ствар коју нећете чути на форумима од креатора саобраћајне политике је промоција, примена и прихватање концепта одрживе урбане мобилности. Поменути концепт се увелико примењује на територији европе као најделотворнији у погледу заштите деце у саобраћају. Нема потребе наглашавати да овај концепт није прихваћен у политичким и стручним круговима у Републици Србији.
Да не постоји системска подршка урбаној мобилности говори и податак да представници Савеза удружења Институт за урбану мобилност нису добили позив за учешће на поменутом форуму.
Када смо код измене закона о безбедности саобраћаја на путевима, представници поменутог Института су предложили сет измена којим би се унапредила безбедност бициклиста у саобраћају. Предпостављате, креатори саобраћајне политике су то одбили. Толико о бризи према рањивим учесницима у саобраћају.
Трећа кључна ствар који нећете чути од наших креатора саобраћајне политике је примена „хуманог инжењеринга“. Хумани инжењеринг заправо представља, скуп саобраћајних, урбанистичких, грађевинских, архитектонских и других мера са циљем формирања јединственог, безбедног, амбијентално прихватљивог и подједнако доступног простора за рањиве учеснике у саобраћају. На такав начин им се обезбеђује адекватна инфраструктура и подршка, како би сви корисници имали подједнако право и могућност за учествовање у саобраћају.
Када смо код јачања капацитета локалних самоуправа и финансирање безбедности саобраћаја, некако се избегава да се каже, да су прошлим изменама закона, локалним самоуправама отета средства за финансирање, и тиме је уништен самоодрживи начин финансирања безбедности саобраћаја.
Четврта кључна ствар су медијске поруке које шаљу наши креатори саобраћајне политике. Поруке углавном иду у правцу, децо пазите, пешаци пазите, бициклисти пазите, не користите мобилни телефон и слушалице, прелазите улицу на пешачком прелазу, не носите тамну одећу итд. Некако, увек се инсистира на томе, да се кроз такве поруке, одговорност пребаци на рањиве учеснике у саобраћају (деца, пешаци, бициклисти, особе са инвалидитетом, старија лица, мајке са малом децом) и оправда или ублаже грешке возача моторних возила.
Пета кључна ствар је да наши креатори саобраћајне политике приликом саобраћајног планирања избегавају да уваже да је улица основни архитектонски простор града, и да није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају.
Већ деценијама уназад, креатори саобраћајне политике, креирали су саобраћајни систем који искључиво задовољава потребе моторног саобраћаја. Довољно је само да прошетате својим градом и видећете да су тротоари окупирани паркираним возилима, да зоне 30, зоне успореног саобраћаја, бициклистичка инфраструктура, тактилне стазе за слепе и слабовиде итд., практично не постоје.
Тренутна саобраћајна и транспортна политика је учинила да Република Србија, по стању безбедности саобраћаја касни 15 година за просеком ЕУ и 25 година за Шведском. Такође, укупни друштвено-економски трошкови саобраћајних незгода, у 2019. години нам износе 4,1 милијарде евра.
Свакако подржавам усвајање, промоцију и рад на визији нула страдале деце у саобраћају. Колико је то достижан циљ, са оваквим начином рада, остављам вама да сами донесете закључак.
И на крају, страдање деце на било који начин, а посебно у ситуацији коју је могуће спречити, представља огроман ударац за породицу и читаву заједницу. Стога је дужност свих чланова друштва да спречи да се животи деце доводе у опасност у саобраћају. Њихова безбедност је велики изазов за све, а посебно за оне чији је то професионални позив.
