На самом почетку, да не би било погрешног тумачења намере, оним што је изнето у тексту никако не желим ниподаштавати нечије знање и умеће те когнитивне или логичке способности, нити неку конкретну особу (или више њих) извргнути руглу или оптужити за нешто. Посреди је само изношење мишљења и става. Сва изнета размишљања и ставови представљају критички осврт, дат у најбољој намери у циљу унапређења безбедности саобраћаја на територији Републике Србије. Једино то и ништа друго.
Од стране Управе саобраћајне полиције, правна лица која врше оспособљавање кандидата за возаче (ауто школе) су добила обавештење у којем се наводи следеће „Потредно је да правна лица која врше оспособљавање кандидата за возаче која имају одговорност за спровођење мера саобраћајног васпитања и образовања и значајну улогу у систему безбедности саобраћаја, уложе додатне напоре да обука кандидата буде што квалитетнија…“.
Ово је у најмању руку непоштено и увредљиво за раднике ауто школа широм Србије, где се одговорност система и креатора саобраћајне политике пребацује само на једну карику у систему саобраћајног васпитања и образовања.
У овом тексту ми није циљ да браним и заступам ауто школе, већ да скренем пажњу на много већи проблем и одговорност креатора саобраћајне политике.
Унапређење саобраћајног образовања и васпитања деце и одраслих представља један од најзначајнијих стратешких мера у оквиру Националних стратегија безбедности саобраћаја и важан сегмент Закона о безбедности саобраћаја. Зато се саобраћајном образовању и васпитању посвећује дужна пажња у свим развијеним земљама (осим у Р. Србији).
Битан податак за нашу причу је, да према истраживањима која се спроводе у земљама ЕУ, у промени понашања лежи највећи потенцијал утицаја на безбедност саобраћаја. Овај потенцијал се процењује на 20% до 40%, али у нашим условима он је још већи.
Законом је предвиђено спровођење мера саобраћајног образовања и васпитања у циљу (цитат из закона): „стицања знања, вештина и неопходних навика, као и унапређивања и учвршћивања позитивних ставова и понашања значајних за безбедно учешће у саобраћају“.
По закону одговорност за наведено имају сви, почев од породице, преко државних органа и институција, органа локалне самоуправе, васпитно-образовних установа, Агенције за безбедност саобраћаја, јавних служби, стручних и научних институција, средстава јавног информисања до удружења и група грађана. Овде се поставља питање, да ли сви побројани извршавају своје обавезе? Одговор се сам наслућује.
Како у свом ауторском тексту наводи Ненад Јевтић „Не може се од ауто школа очекивати да ураде све, прве свега оно што је породица требало да учини. Кандидат за возача који долази у ауто школу на обуку за одређену категорију већ мора бити васпитан правилно и да има основна знања о саобраћају“[1].
Битно је напоменути, када причамо о основношколском образовању, да не постоје планови наставе и не постоји уџбеник посвећен саобраћајном васпитању и образовању. Тако да не можемо кривити и одговорност пребацити само и на родитеље, кад не постоји саобраћајно образовање и васпитање у основним и средњим школама.
Позитиван пример је, да је удружење Сигурне стазе издало уџбеник посвећен ученицима нижих разреда основне школе, под називом Сигуран смер (први уџбеник код нас), али креатори саобраћајне политике су одбили да то подрже. Уз помоћ спонзора удружење је успело да изда и одштампа поменути уџбеник и да бесплатне примерке подели свим основним школама на територији града Бора, Зајечара, Неготина и Бољевца.
Такође, врло битна ствар, када се одговорност пребацује на ауто школе, Законом о безбедности саобраћаја на путевима предвиђено је да свака ауто школа пре почетка спровођења теоријске обуке мора да обезбеди сваком кандидату, на трајно коришћење, стручну литературу за оспособљавање кандидата за возаче.Та литература практично не постоји, јер ниједна књига није до сада акредитована као уџбеник. Тиме што се објављује база са питањима (ИСО систем) са решеним тестовима и одговорима не испуњава се та обавеза.
У обавештењу Управе саобраћјне полиције се наводи и следеће „Квалитетнијиом обуком би кандидат стекао што болља теоријска и пратична знања и вештине потребне за самостално и безбедно управљање возилом…“
Ту се сад поставља питање, како обука да буде квалитенија када ауто школе немају акредитован уџбеник по ком се обука спроводи? Зашто креаторе саобраћајне политике не занима уџбеник? Једино постоји онлине база података са питањима из којих се кандидат спрема током обуке.
У тој бази података се налазе минимум 30% питања који немају везе са безбедношћу саобраћаја, са реалним саобраћним ситуацијама и проблемима у саобраћају и која заправо не доприносе бољој обуци кандидата. Одговорност за базу података не сносе ауто школе јер нису у томе учествовале нити их је неко питао за мишљење.
О самој проблематици господин Јевтић у свом тексту каже следеће „Методологија састављања теста (научни интердисциплинарни модел) је у зависности од броја понуђених одговора (3 или 4) увек иста и чак и онај ко ништа не зна, ако му ради основна логика, има 50% шансе да тест прође. Зашто? Управо због методологије и принципа састављања тестова, где је (код тестова са 4 одговора) један понуђени одговор на питање увек тотално погрешан (тзв. одговор за елиминацију апсолутних незналица), значи одбацује се као бесмислен, други је сличан тачном али постоји логичка грешка (нпр. уместо 1500 пише 5100 и сл.), који логичко размишљање одбацује, један је приближно тачан а само један потпуно тачан. Дакле, уколико избацимо два одговора које логика одстрањује, остаје 50% шансе да се насумичним избором погоди прави одговор. Код тестова са три понуђена одговора још је лакше јер треба одбацити само један бесмислен одговор.
Јер, стечено знање мора бити примењиво на реалне животне ситуације. Није сврха учења положити тест већ моћи применити стечено знање. Због неке грешке на тесту може се само „пасти“ испит а у реалној ситуацији због исте те грешке изгубити живот или одузети нечији.
Ако у прављењу система учења пођемо од тога да је задати циљ положити тест, нема реалног ни примењивог знања. Погледајте шта о примењивом знању деце у Србији говоре ПИСА тестови. Нису наша деца лења и неинтелигентна и није тачно да не уче, већ је то резултат система предавања и испитивања који влада последњих година. Ако се вратимо на правила саобраћаја, где ћемо већину ситуација научити тако што ћемо запамтити скицу ситуације, то знање није примењиво. Мисаони процес је такав да се једноставно увек тражи препознавање модела, те ако нема потпуног подударања нема ни правилног закључка. С друге стране ако се једном упадне у грешку, не може се изаћи из затвореног круга, због психолошког процеса тзв. пристрасног потврђивања, када се не размишља испочетка него упорно тражи потврда и оправдање за оно што је већ закључено. Е управо то је погрешно. Овакав погрешан модел влада код нас у свим сегметнима. Насупрот томе, најважније је схватити принцип, који се онда, једном прихваћен, примењује у свим варијацијама које реалан живот намеће. Дакле, исто као што се примењује математичка формула, која је увек иста само се мењају конкретне вредности (непознате) у задатку“.
Горе наведено само показује да нашој земљи недостаје системски и континуиран приступ у саобраћајном образовању и васпитању, и да креатори саобраћајне политике нису заинтересовани за решење тог проблема.
Јевтић даље додаје „У школама, иако су оне некада играле значајну улогу у овом процесу, саобраћају је, поготово у нижим разредима, по наставном плану и програму посвећено пар часова укупно. Реално, не стигне се одрадити ни један комплетан час годишње.
Свест о томе чему правила служе и потреби њиховог поштовања није значајна само за саобраћај као једну област, већ уопштено за функционисање читавог друштва. Свест о поштовању правила, првенствено ради заштите и корисности по себе а не због страха од казне је срж васпитања и образовања. Ко у најмлађем узрасту схвати правилно зашто се улица прелази само на обележеном месту, касније ће схватати и зашто је важно поштовати сва друга правила, писана и неписана“.
У обавештење Управе саобраћајне полиције види се забринутост и жеља да се нешто поводом поменутог проблема уради. Ова забринутост долази од поражавајућих података који се наводе у обавештењу. Наиме, у периоду од 01.01. до 31.07.2024. године на путевима у Р. Србији догодиле су се 17.851 саобраћајне незгоде, у којима је живот изгубило 265 учесника у саобраћају, док је 10.312 повређено.
Као мастер инж. саобраћаја заступам и кроз свој рад активно промовишем савремен концепт одговорности за стање безбедности саобраћаја. Тако да уместо само правне одговорности, неопходно је причати о стручној, моралној и политичкој одговорности. Уместо само приче о одговорности учесника незгоде, требало би више причати о одговорности креатора система.
Поред савременог концепта одговорности за стање безбедности саобраћаја, у Р. Србији у стручним и политичким круговима није прихваћен концепт одрживе урбане мобилности, који је у погледу безбедности саобраћаја дао најбоље резултате у Европи.
Код нас се за стање безбедности саобраћаја никад не помиње политичка и стручна одговорност, као и одговорност креатора саобраћајне политике. Управо због тога, Р. Србија, по стању безбедности саобраћаја касни 15 година за просеком ЕУ и 25 година за Шведском. Такође, укупни друштвено-економски трошкови саобраћајних незгода, у 2019. години нам износе 4,1 милијарде евра.
Велики проблем представља и то, да ни један члан из редова ауто школа није активно учествовао у изради Закона о безбедности саобраћаја на путевима (колико је мени познато), иако ова бранша у својим редовима има преко 500 инжењера саобраћајне струке. Ту се сад поставља питање, како креаторе саобраћјне политике не занима шта имају да кажу сви ти инжењери који осам сати дневно проводе у учионици и на улици са кандидатима, и у свом раду користе 70% чланова ЗОБС-а?
Такође, радници ауто школа (предавачи теоријске обуке, инструктори вожње и испитивачи) једном годишње су у обавези да иду на семинаре унапређења знања које организује Агенција за безбедност саобраћаја Р. Србије. На тим семинари су, од стране представника ауто школа, дати на десетине предлога и сугестија како унапредити процес обуке, испитивања, полагања итд. На све те предлоге се није одговарало, није долазило до разумевања, једноставно није било заинтересованости надлежних да саслушају и примене оно што би унапредило процес обуке.
Једном речју, Агенција за безбедност саобраћаја и Министарство унутрашњих послава у стручном кадру које имају ауто школе не виде равноправног партнера и сарадника, који треба да се крећу ка истом циљу. А тај циљ је да нема страдалих у саобраћају.
Битно је напоменути, да ову браншу напушта све више квалитетних људи, који озбиљно схватају свој посао и позив. Напуштају због лоших услова рада, малих плата а велике одговорности коју носи овај посао. И на све то, од креатора саобраћајне политике, из неког разлога, се увек као кривци мапирају радници ауто школе.
И на крају да закључим, за стање безбедности саобраћаја у Србији, одговорни су креатори саобраћајне политике.
