Волим повремено да прошетам пса у Хајд парку на Сењаку, иначе једном од најлепших београдских паркова. Ту је обично понеки спортиста или тата са својом ћерком принцезом и њеним розе бициклом.
Имам своју омиљену клупицу одмах уз Топчидерску реку, а преко пута нас настанили су се бакица и декица. Она носи ланене беж панталоне и црвену блузу са белим туфницама, коју краси бисерни брош. То вам је онај комад накита који када погледате знате да садржи династију целе породице у себи и вероватно га је добила од своје баке на поклон давне 1926. када се удала. Лице јој је изборано, али духом младо.
Он је у својој излизаној карираној кошуљи и носи мокасине које се идеално слажу уз панталонице до колена „за старију господу“. Седа, до танчина очешљана и зализана коса, и два бадемаста ока која прекривају наочаре за вид.
Моја љубимица у телу пса је велики човекољуб, а и претпостављам да је осетила њихову топлину која досеже далеко, па је тако решила да оде и поздрави (оњуши) их. Одушевљени слободом и, како они кажу, префињеношћу мог пса, бака Даринка и дека Милован су нас позвали да будемо гошће на њиховој клупици.
Убрзо сам сазнала да Дара и Мика имају две ћеркице, троје унучади и мачора по имену Фигаро. Уследио је разговор о мом пореклу које их је посебно интересовало због мог акцента, као и о занимљивим историјским информацијама које носи мој родни град. Ганута складом и снагом којом одишу ово двоје људи, који ме уједно подсећају на баку и деку које никада нисам имала среће да имам, одлучила сам да урадим мали интервју.
Како сте се спојили?
Мика је погледао Дару и упитао: „Је л’ да кренем?”
Дара је, уз месечев осмех, одобрила.
Били су деца из комшилука, делила их је једна ограда. Недељом поподне је са својом породицом долазио код Даре и њених на колаче. Док су њихове маме причале о новим тканинама за плетење, а очеви играли шах, Дара и Мика су били у свом свету који су само њих двоје разумели. Раздвојио их је рат. Његов отац био је политички ангажован и преселили су се из мирне Борове 24, улице која је име добила по дрворедима борова који су је красили.
Мика је кренуо на школовање и одмах након што је научио да чита и пише, писма су почела да стижу на Дарину адресу. Трајало је неко време, а онда се некако угасило. Родитељи су Мики покушавали да објасне да нема начина да се врате у родни град, да живот нема у длановима увек карте за победу и да ће убрзо наћи нову Дару и другове.
Дара је живела скромно и њену свест су често окупирали страхови и бриге коју ће то прилику родитељи довести на врата. На наговор оца морала је да учи да свира хармонику, а тако је обожавала да слика и чита када је добијала прилику да буде сама.
Мика је почео да ради са оцем као његов помоћник у познатој југословенској фирми и чекала га је блистава будућност. Једног дана одлучио је да купи возну карту и отпутује назад у своје родно место, да посети старе борове и освежи сећања. Тако је и било, осим што је, како каже, устукнуо и презнојио се када је видео Дару после толико година.
Цитирам: „Имала је црну косу као угаљ у пунђи, тен од карамеле, белу хаљину и лепезу боје јоргована, Оливера Катарина јој није била равна! Тада сам помислио како сам управо угледао неоткривену принцезу”.
Погледи су се срели и наступило је буђење оног њиховог света, чије боје само та два пара очију знају. Након посете њеним родитељима, Мика је покуњено отишао назад у велеград, јер није био баш пријатно дочекан у кући старих пријатеља. Каже да их разуме, рат је ипак донео велике страхове, промену свести и погледа ка будућности.
Писма су поново ступила на снагу, овај пут у тајности. Дарина пријатељиица Борка доносила их јој је кришом, пошто их је Мика адресирао њој, како родитељи не би посумњали.
Њихове двадесете у послератној Југославији обележила је пренаглашена романтика у музици уз домаће шлагере под утицајем шансона. Иво Робић и Рајка Вали вртели су се на радију, грамофон није могао свако да приушти. Писма су у многоме садржала речи песама баш тих музичара којима су шапутали љубав на папиру и делили чежњу и тугу што им се не да да буду заједно.
За рођендан јој је купио четкице и боје за сликање, али каже да су сачекале неко време да Дара крене да их користи, јер није било начина да их пошаље њој у варошицу. Песма Драгана Стојнића „Била је тако лијепа” у том периоду била је цик изашла и кроз смех прича како му је она одредила судбину.
На моје потпитање зашто, објаснио је да је Драган чаробно и сетно отпевао све оно што он не би желео, да се само „сјећа“ Даре како је била „лијепа“. Помогла му је да се фокусира на своју борбу за срећу, а не на испуњење очекивања других, укључујући и своје најближе.
На крају су обоје одлучили да побегну заједно. Он је дошао у родни град, купио две возне карте за велеград и сачекао је код Борке. Завршио је реченицом: „Све остало је историја…”.
Који је рецепт за опстанак педесетогодишњег брака?
„Ах сине… ја ћу ти покушати рећи нашу ‘фору’, како ви млади то данас кажете, али твоје уши и очи морају неке ствари и да проживе, не само да чују и виде”.
Пре него да настави, Дара је из торбе извадила мерач притиска и три кутије различитих лекова да Мика уз флашицу домаћег разређеног сока од зове попије своју дневну дозу.
Рекла је: „Данас је коначно сунчан дан, као да је златом обојен, па рекох да га частим мало сокићем, пошто не би смео, јер је шећераш.”
Мика ме је погледао наочито и кажипрстом ми се обратио говорећи да је кључ свега изнова и изнова заљубљивати се у свог партнера. С времена на време присећати се свих оних „фактора“ који су утицали на то да изаберемо баш њега/њу.
Мирис коже, начин на који прекршта ноге док чита, смотаност која је истовремено слатка и тражи заштиту, осећај спашености у његовом загрљају, додаје Дара, начин на који се труди да упамти и изненади оним у чему она ужива. Напомиње колико је важно међусобно освајање које не треба никада да престане. Уверавају ме да су свађе саставни део живота, али је једино битно да су конструктивне и да изазивају оба партнера на лични раст. Да се у животу рачуна увек само колико и шта је неко спреман да уради за другу страну, и да су речи јефтине, а дела скупоцена.
Која је за вас најважнија лекција/порука коју бисте ми поручили за живот данас, у 21. веку?
Ове две мудре „старе душе“ покушале су ми објаснити да није довољно да маштам о срећи и чекам је, да треба стално да се трудим да је дохватим.
Да су заправо најлепши сами кораци до ње, односно сазнање да смо направили нешто релевантно за себе или друге, да смо оставили траг, да смо се борили до задњег даха и онда када су сви говорили да је безнадежно.
Дека Мика је устао да мало протегне ноге и најавио брз повратак. Остала сам са својом несуђеном баком и у четири ока ми је рекла нешто помало апстрактно: „Запамти, жена је енергија, мисао и моћ. А мушкарац је акција и свест”.
Морам признати да сам затајила са немим погледом, јер су то за мене апстрактне мисли, али врло вероватно и најмудрије до сада.
Дека Мика се убрзо вратио носећи у руци две беле раде. Једну је окачио Дари у косу и рекао: „Ево, једна за моју принцезу”, а другу мени и рекао: „Друга за неоткривену принцезу”.
Изустивши то, погледао ме је мрко и наредио ми: „Не дозволи да останеш неоткривена принцеза! То важи за све жене овог света. Све су оне принцезе, само морају пажљиво да отворе очи и препознају на свом путу ко је жаба, а ко принц”.
Остали смо још мало на клупици и коментарисали како је дан заиста диван, и Сунцем озарен. Ја сам споменула песму „Златни дан” дивне Бисере Велетанлић која би идеално ишла у позадини нашег дружења, на шта су ме Дара и Мика погледали и насмејали се зачуђено мојим речима, јер је управо та песма овековечила њихов брак и вечно спајање.
Хвала бака Даро и дека Мико. Хвала на магији.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
