Била је једна од оних врелих летњих вечери када вам је пријатно вруће, а полуголи сте. Недалеко чујем разговор двеју, претпостављам, другарица које се нису дуго виделе.
Другарица: „Па, где си ти Милице, баш те дуго нисам видела, шта има ново?”
Милица: „Ништа специјално, све по старом.”
Другарица у недостатку неке веће занимације у том изласку наставља да пита Милицу о њеној вези са Пеђом, констатујући да је то једна од ретких веза које су тако дуго опстале.
Милица узвраћа како су пре пар дана обележили осам година забављања, уз ентузијазам који је еквивалентан мом када саопштим цимерки да је грејање за фебруар дошло триста динара јефтиније. Скоро, па смо се зарадовале.
Њена другарица, одушевљена том информацијом, наставља да храни своју радозналост питањем како је то бити у тако дугој вези, и да ли је заљубљена и даље као првог дана.
У њеним питањима чујем наду и потребу за потврдним одговором како би наставила да верује у нешто своје о чему можда потајно машта.
Милица се збунила и заћутала равно десет секунди, а онда изговорила: „Па јесам. Знаш како, јесам. Када погледам колико је мојим другарицама тешко да нађу момка и колико има неозбиљних будала, схватам да сам ја баш срећница.”
Другарица, помало ишчуђена целом том млитавошћу и неверицом коју осећа у Миличином одговору, поставља питање од милион долара: „Је л’ си ти Милице срећна са њим?”
Милица: „Ама јесам, него волела бих да смо се сада упознали. Ипак, када помислим да ћу цео живот провести с њим, није ми свеједно, много је то година. Да смо се упознали сада, било би занимљивије, јер бисмо се обоје наживели живота и били спремнији.”
Другарица поставља и последње: „Па како знаш да би сада успело?”
Милица: „Ииииих, молим те! Па како не би? Реално, то је судбина.”
Мени се лед у чаши у међувремену истопио, баш као што се Милица истопила у својој вези. Прошла ми је поражавајућа мисао кроз главу. Ми млади често себе стављамо у озбиљне заблуде за свакакве ствари. Тако нам оде срећа коју притајено прижељкујемо пред очима, јер немамо храбрости да је живимо. Миличице, буди храбра, пробај ипак да раскинеш са Пеђом. Спаси и њега и себе те колотечине и идеје да треба да сте заједно само зато што сте много дуго заједно.
Шта ако се ноћу осећате непотпуно једно поред другог и навика је појела сву ватру? Да ли можда потискујете мисли и знатижељу како би било уживати са неким другим, или бити слободан, сексуално активан са другима и у потпуној контроли свог времена и живота? Колико су честе ове мисли? То је питање на које само Ви имате одговор, од ког зависи Ваша мера среће у животу.
И тако прође младост, и у четрдесет и кусур година коначно проговоримо на некој кафи са неком сестром или неким братом. Знамо да смо с њима заштићени и неће нас одати, па можемо признати колико нисмо проживели живот. Колико смо га одсањали задовољавајући друге, а најмање себе.
Без обзира на животне околности, дужину трајања односа, навике и остало, и даље можемо да изаберемо истину и створимо себи шансу да изађемо из тренутне реалности, тако што ћемо активно градити терен за неку нову. Ниједан крај није лак, али тај крај увек неминовно представља неки нови почетак. Ко је тај што је живот успео да предвиди? И добро је што не можемо да га предвидимо, јер бисмо врло брзо утихнули од досаде!
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
