Било је магловито и кишовито швајцарско јутро тог уторка када сам упознала господина Хамдију. Журила сам да уђем у његов такси, и искрено, једино о чему сам размишљала у том тренутку је како да не упрљам и поквасим превише своје нове црвене чизме. Жене ће разумети мој стрес. Подигла сам главу на тренутак како бих проверила да ли се приближавамо жељеној дестинацији, и утом видела препознатљиво презиме на визит карти испред себе.
„Извините, одакле сте Ви?”, упитала је на енглеском госпођица Црвене Чизме.
„Из Босне, са Балкана, ако сте чули за тај део Европе”, одговорио је господин Хамдија нежно и са дозом наде у свом гласу.
Еуфорија и одушевљење улазе на велика врата и ми се поздрављамо користећи исти језик, манир и хумор. Његове очи су поседовале искру, а глас је био топао. Након два дана кратких ћаскања у таксију, одлучили смо да попијемо кафу заједно. Али није то драги свете мој обична кафа, то је балкански сусрет уз кафу у белом свету – а пошто је он Босанац, за њега је испијање кафе свети ритуал. Зашто свети?
Волела бих да овај бели свет зна да су се у традиционалној старословенској култури породице окупљале сваког дана око огњишта, где би размењивале мисли дана и неговале осећај припадности. Над огњиштем су се одржавали разни обреди, славило се преживљавање и јединство породице то је био кућни олтар.
И ето Хамдије и мене, апсорбујемо трендове 21. века и господин Хамдија креира модерну верзију огњишта у локалном швајцарском кафићу са мном.
„Имам троје деце. Сво троје су одрасли овде. Емигрирао сам овде након рата у Босни. Будим се сваког дана радостан и узбуђен због чуда које доноси нови дан. Волим да проводим време са својом децом, и често се смејем проблемима које она мисле да имају. Главне бриге су им углавном први љубавни и пријатељски бродоломи, шта ће се обући за матуре и да ли ће ’Челзи’ освојити следећу фудбалску сезону”, прича Хамдија.
„Да ли Ваша деца знају зашто сте дошли овде?”, госпођица Црвене Чизме пита.
„Знају понеке ствари. Мој свакодневни циљ је да их научим, кроз лични пример да, вера, заједно са осмехом, поражава сваки изазов у животу. Борбе на које наилаземо су тестови наше отпорности и истрајности, и носе лекције о томе како да још више ценимо мирна мора. Ја сам сигуран да твоји родитељи раде исто”, одговорио је Хамдија.
Посматрала сам то лице и очи са великом пажњом док је говорио, и заиста, могла сам да видим ожиљке личних борби на његовим образима и челу. Видела сам колико је пута морао да умре, да би се поново родио и опет наставио напред. Могла сам, такође, да видим две оштре линије угравиране око његових уста које граде вечни осмех. Шалио се о тренуцима када су његова супруга и он јели хлеб и маслац данима пре него што стигне плата, и како је уживање у швајцарском сиру била ретка и посебна прилика, углавном за њихове годишњице брака.
Какав човек. Непрестано сам се питала у себи како је успео да претвори свој животни „терет“ у благо и највећу личну победу. Има толико искрености и прихватања свега и свакога у том људском бићу. Могла сам само да ћутим, дивим се и слушам.
Наши свакодневни животи испуњени су садржајима који су далеко од племенитих, надахњујућих и интелектуално уздижућих. Чак иако мислимо да можемо да контролишемо где стављамо своју пажњу и време, и даље смо често изманипулисани и гурнути да знамо више о туђим животним драмама и бесмислу него о нечему вредном. Осетила сам дубоку потребу да напишем пар речи о оваквој људској души. Привилегија је упознати неке, од надам се многих, притајених хероја који шетају планетом Земљом и деле њихова чиста срца са остатком света.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
