Јуче ми је из руку испала мамина огрлица од слонове кости. Добила ју је на поклон од оца давне 1979., након редовног завршетка основних студија. Перлице су се театрално просуле свуда по соби. Требало је да ми буде жао, и да се потресем, али из неког разлога нисам. Имала сам само осећај да је нешто старо коначно престало да постоји, и да долази нешто ново, уверљивије и чвршће.
Већ месец дана флертујем са огрлицом из излога једне продавнице, и чекам да ми досади. Јутро након несреће са мамином огрлицом, отишла сам у Кнез Михаилову улицу и ушетала у продавницу. Никада раније нисам тако рано шетала центром Београда сама, ујутру. Били су то последњи таласи неке тихе свежине пред људски жамор и летњу врелину. Осетила сам се почаствовано што сам део буђења живота у срцу престонице. Дочекала ме је насмејана продавачица информацијом да је од данас попуст од тридесет посто на све артикле. Није ваљда?!
Те вечери сам поносито понела своју нови модни детаљ у изласку са другарицом која је дошла у посету Београду. Срела сам случајно у току вечери двоје људи који представљају „јуче“ у мом животу и који су покушавали да на веома напорне начине буду део мог „данас“. Сви ми имамо односе који трају одвајкада. Другарства из обданишта, комшилука и оног доба када смо сви били мали и једнаки. Ту су и они покушаји неких дружења који су имали паузе, па састављања, па опет паузе и тако у недоглед. Све је то дивно, неопходно и део шире слике. Тврдим да најбоље спознамо Ко и Шта Нисмо управо кушајући друге.
У целој тој мрежи разних индивидуа које заправо ми сами бирамо да „вучемо“ са собом на леђима, дође моменат када откријемо да имамо моћ да умањимо баласт са рамена. Схватимо да више нисмо ни ми њихова, а ни они наша, шољица чаја. Ту лежи добар део концепта званог самопоштовање. Не треба одбацити никога, већ га пустити да у љубави оде од нас. Тако да, када га сретнемо, можемо му преко пута друге стране тротоара уделити осмех за оно лепо заједничко „јуче“.
Неки ће бити горди и бесни, и олакшати вам њихово отпуштање. У тренутку њихове љутне што сте искрени, извуците карту безусловног разумевања из шпила, не осуђујте њихово неразумевање шире слике и дајте им ваш „хлеб“ на њихов „камен“. Неки други ће осетити благу дистанцу, можда ће питати зашто, а можда и не, и то је у реду. Не воле сви да им се постављају огледала испред очију. Када пуштамо људе да оду из наших живота, ми заправо напуштамо Нас у њима. Остављамо фрагменте наше личности који нам више нису од користи. Приближавамо се квалитетнијем и бољем сопству.
Слонова кост симболизује чистоћу и снагу духа због своје боје и чврстине. Отпорна је на распадање. Човек може постајати боља верзија себе временом, баш као што се моја огрлица трансформисала у лепшу и мени дражу. Гране себе налазимо у другима, али само стабло је одувек у нама. Можда је циљ открити које гране ће бити чврсте и постојане, а које ће убрзо иструлети и отпасти.
Хвала мојој огрлици, која ме је верно чекала. Која је знала и пре мене да ћу јој се вратити. Можда је тако и са људима. Ако их у миру пустимо да оду, можда дочекамо неке нове, лепше и нама прикладније.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
