Нисам често преиспитавала наш образовни систем док сам формално била део истог. Тек након завршетка студија и осећаја неке необјашњиве слободе, окончања и олакшања, мало сам се детаљније осврнула на то како је образовање представљено младима и која је његова сврха.
Да будем крајње искрена, и дајем себи за слободу да ово кажем у име велике већине младих људи и то не само у нашој земљи, завршетак одређеног степена образовања – основног, средњег, вишег, високог – је увек осећај бескрајног олакшања. Не замерите на директности – осећај отклањања претешког баласта са кичме после одређеног броја година.
Питам се често зашто? Зашто се из године у годину док траје формално образовање, у младој особи гради све већа аверзија према учењу? Преписаћу двадесет процената ове аверзије неком природном осећају засићења који завлада пред крај сваког полугођа или факултетског семестра. Шта је са осталих осамдесет процената аверзије?
Годинама у мени расте утисак да се термин „образован“’ поистовећује са „школован“. И у реду је да се донекле поистовећује. Али не апсолутно. Шта представља школа или факултет?
По ономе што сам доживела, моја би проста дефиниција могла бити да је то институција у којој се млади људи људи доводе у један структуирани калуп у коме прате систем правила понашања једнак за све и углавном врло сличан и устаљен програм, који долази као стратегија са националног нивоа од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја, које је претходно морало добити одобрење за имплементацију стратегије.
У нашим школама и на факултетима, у Србији, а и шире, млади људи углавном јуре крај. Систем је постављен тако да ако немам јак просек оцена на крају средње школе, веома тешко ћу уписати жељени факултет, барем веома тешко на буџету. Људи масовно јуре просек. Људи масовно јуре завршни папир. Не знам да ли ико од нас заиста јури знање, сазнање и просветљење?
Како је уопште могуће да имам највишу оцену из свих предмета? Да ли је то теоријски реално? Да будем махер у природним и друштвеним наукама? Религија, психологија и животно искуство нас уче да нико не може бити савршен, и да је то сасвим у реду, а онда уђете у школу и можете да будете савршени.
За шта се ми оспособљавамо у овим институцијама? Да ли смо тренирани да роботички одрађујемо контролне задатке и орално излажемо меморисане чињенице на дан испитивања за највишу оцену, иако ћемо за седам дана имати промају уместо тих чињеница у глави, јер просто не могу да нас интересују све ствари једнако? Да ли смо тренирани да будемо креативни, досетљиви, критички настројени, и да градимо сопствени став о одређеној књишкој теорији? Да ли смо изазвани на интелектуални двобој често? Из сопственог искуства кажем не.
„Школован“ човек је основно описмењен, рекла бих. Преко основног, он може имати и све десетке и петице, а и даље бити духом и моралом сиромашан.
„Образован“ човек је, можда на првом месту, човек који има аутономни морал и чист образ. Достојанство. То може имати пастир на селу са својим козама, иако нема дипломе. А исто тако, један председник државе може да нема ни морал, ни образа, а да буде председник.
Немачка идеалистичка филозофија је, крајем 18. и почетком 19. века, образовање тумачила као „хармонијско васпитање појединца“, у естетском смислу пре свега, стављајући акценат на хуманост и племенитост. Образовање се не може апослутно институционализовати, јер се стиче до последњег човековог даха, јер се човек просвећује кроз сопствена животна искуства, кроз своје грешке, кроз љубав. Човек се умно освешћује кроз константну жељу за разумевањем, спознајом и проналажењем смисла. Те потребе се никада не могу задовољити у зидовима једне школе.
Када се вратим на почетак својих мисли, и поново споменем осећај олакшања и бега из неког мученичког пута при завршетку формалног образовања, не могу, а да не увидим колателарну штету постојећег система образовања – усмрћивање радозналости као прва, и као друга штета – садашњи образовни систем нам кроз свој програм нимало не појашњава зашто учимо. Знање је моћ. Што више разумемо свет око себе, то ћемо мање бити манипулисани, контролисани и слепо вођени од стране других. Знање води ослобођењу.
Ниједна реч из овог текста није усмерена ка дискриминацији просветних радника, јер они нису креатори, већ су извођачи образовних реформи. Али свака реч има за циљ да преиспита суштину данашњег система образовања и помери из лежишта барем мало дубоко уподобљено уверење међу младима, а богами и старијима, да је образован, просвећен човек исто што и човек који се уско квалификовао за одређену струку.
Можда родитељи будуће школске омладине носе већу одговорност него што су је свесни. Можда маме и тате треба својој деци да помогну да школу и школовање на првом месту схвате као прилику за одговоре на њихова свакодневена питања о свету на који су дошли, где ће њихова радозналост да буја и САЧУВА се, као и прилику да развију своје интересе и открију шта је њихова пасија и да је сасвим нормално да немају интересовања за све. А тек онда на другом месту систематски појашњавати да је то уједно и пут да се пословно интегришу у друштво зарад самосталне егзистенције.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
