Све више хватам себе, а и друге, како се ослањамо на интернет за разноразна питања.
Од врло лаких инструкција попут како спремити мусаку до тога да се људи масовно дијагнозирају у областима физичких и менталних обољења, па и до тога да ћемо отићи и купити одређене лекове након „Google“ преписаног рецепта и конзумирати их са сигурношћу да смо направили прави избор. Просто да се човек запита да ли су нам лекари потребни у будућности.
У ову (зло)употребу интернета можемо уврстити и разне друге случајеве „инстант“ решавања животних проблема попут слушања прегршт самопрокламованих животних тренера и мотивационих говорника који су врло често, не увек, али најчешће и сами прошли убрзани курс решавања туђих проблема, и користе интернет да то ново стечено умеће нуде другима у различите сврхе.
Као и све друго у животу што је добро, ако се злоупотребљава, није баш нужно добро. Интернет је несумњиво једно од највећих открића, ако не и највеће, у претходних тридесет година, и као део ере дигиталне технологије допринео је комплетном преокрету живота на планети у скоро свим аспектима. Верујем да је људска радозналост, као код сваког изума, довела до тога да данас имамо интернет.
Радозналост у томе да ли се може успети заиста повезати свет онако како се то данас дешава.
Шта се дешава са нашом радозналошћу и процесом откривања света око себе и долажења до релевантних информација, уколико се свакодневно несвесно навикавамо да користимо један интернет претраживач како бисмо што пре дошли до одговора и завршили неки сопствени пројекат или проблем? Да ли је заиста добро толико веровати свим информацијама на интернету и да ли је опасна потенцијална лењост која произилази из тога да нам је сваки одговор, какав год био, на дохват руке, па ћемо зато и уграбити? Да ли се са „каквим-таквим“ одговорима који су одмах испред нас у року од два минута како упитамо „Google“, да ли се са њима заправо наша радозналост пребрзо гаси, због навике да све информације буду сервиране одмах?
Да ли смо довољно информисани да у комплексним дигиталним алгоритмима и системима функционисања једног интернет претраживача стоје разноразни параметри, па тако и параметри које можете платити како би се одређени текст више читао? Да ли знамо да у просеку сваки интернет претраживач објављује резултате по некој градацији и коментарима читалаца, и да то не значи да оно што интернет није понудио не постоји, или није добро?
Имам осећај да колективно постајемо све више лењи, јер нас управо људски генијални ум кроз своју радозналост доводи у све упрошћенији и лакши стил живота. Некако се чини парадоксалним.
Данас можете да наручите доставу ручка за своју породицу, да радите од куће на свом компјутеру или из било ког дела света, да купујете гардеробу и враћате је назад без да морате да напустите свој животни простор, да плаћате рачуне преко разних мобилних апликација, да нађете супружника на вебсајту за удруживање, да запошљавате роботе уместо радника у фабрикама, и слично.
Питам се када живот постаје превише упрошћен, и која је друга страна медаље оваког стила живота. Да ли се са гашењем радозналости и дубље спознаје гаси и процес стицања нових знања заправо? Дубоко ме брине слика из будућности у којој видим дете које је већином природно радозналије него одрастао човек, које поставља питања својим родитељима и они својим примером уче дете да не мора да ЗНА много о било чему и дубље то разуме, веч да може увек да „пита Google“, или родитеље који се ослањају на интернет више него на сопствено стечено знање да то знање и пренесу детету.
Да ли губимо учење и радозналост који иду јел’те у пакету, тиме што се ослањамо на чињеницу да смо окружени дигиталнам „ауром“ информација, па их не морамо имати у себи, када су нам већ тако лако доступне око нас у сваком тренутку?
Као и све ново што доноси наука и људски ум, управо је људски избор како ће (зло)употребљавати те нове изуме, и да ли ће бенефицирати од њих или обрнуто.
Ваљда је наш задатак, свакога од нас, да себе исправљамо, чувамо и прилагођавамо у свету око нас тако да нас све што тај свет нуди обогаћује, а да оно што нам штети померамо од себе. Да бисмо то успешно радили, претпостављам да морамо да користимо свој мозак иако нам је све пуно упрошћено, и да се бавимо искреном критиком себе и развијањем здраве скепсе према информацијама и њиховим изворима, као и да се трудимо да не дозволимо интелектуални и духовни пад сопствене личности колико год лако било упасти у зачарани круг „лаког“ и „инстант“.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
