Сигурна сам да је свако од нас барем једном за живота чуо три фамозне речи „Неко и Нешто“ као делове дискусије на тему стварања, остварења, смисла живота, циљева и слично. Такође смо, претпостављам, сви чули и антониме ових речи у истој тој дискусији, а то су „Нико и Ништа“.
„Учи да будеш Неко и Нешто”, рече скоро свачији родитељ у неком тренутку наших живота.
„Децо, идете у школу да бисте били Неко и Нешто у животу”, рече учитељица првом разреду.
„Је л’ си размишљао шта ћеш да радиш са својим животом, или ћеш доживотно бити Нико и Ништа?”, рече забринути отац.
„Какве су ово јединице на тромесечју, моје дете ће бити Нико и Ништа”, помисли у себи забринута мајка.
„Брате, тај лик је био одличан ђак и побеђивао на такмичењима из математике редовно, а погледај га сада. Нико и Ништа. Ради у пржионици рибе преко дана, а увече је главни организатор окупљања пијаница испред драгстора”, рече неки душебрижник свом пријатељу у поподневној паузи за кафу од посла.
Како се то постаје Неко и Нешто? Која су то мерила која нас квалификују за такав статус? Ко одлучује да ли смо Неко и Нешто, или Нико и Ништа? Ове речи наизглед делују лако за појаснити. Семантика српског језика наводи да Неко представља неодређено или непостојано лице, лице без идентитета. Ништа као предикат представља одсуство значења, вредности, величине и релевантности.
Питам се да ли би сви родитељи имали сместа јасан и конкретан одговор када бисмо их питали шта то значи бити Неко и Нешто? Како се ни од кога постаје Неко? Да ли би сваки просветни радник имао одговор одмах? Имам осећај да се у нашем друштву, а могу слободно рећи и ван граница Србије, врло често потврда Некога и Нечега тражи и налази у томе шта смо стекли од друштвених квалификација, материјалних добара, колико смо ставки у професионалној биографији побројали на тему радног искуства, да ли си крећемо у одређеним круговима и местима, који нам је опис функције на послу и слично. Да не одлазим сад још дубље о самопрокламованим звездама ријалити шоу-а, штанцованим певачицама, ситним криминалцима који имају пуније џепове од образованих људи, фалсификаторима диплома који су на врху државне власти и осталој новопеченој елитној гарнитури нашег система (не)вредности.
Имала сам пријатеља који је недавно одузео себи живот у тридесетим, а имао је све друштвене квалификације да је „Неко и Нешто“.
Зар нисмо Неко већ по самом рођењу? Не постоји још један ти који ово чита, већ си само један ти, баш такав на целој планети. Зар се не постаје Неко кроз непрестану изградњу сопствене личности и аутономног морала пролазећи различите животне падове и успоне и кроз кристализацију сопствених врлина и корекцију сопствених мана? Зар немамо сви барем Нешто, уникатно, што можемо пружити кроз наше Неко неком другом? Зар чињеница да сте Некоме Ви све, и да Вас носи са собом свуда у својим мислима, зар та чињеница већ није неки показатељ да сте далеко од Никога?
Можда родитељи из најбољих намера заборављају да сте им Ви посебан Неко и Нешто, и из жеље да Вам буде добро и страха да Вам неће бити добро, Вас чине да се осећате као Нико и Ништа често.
Зашто имам често осећај да оне праве људске вредности и идеали ишчезавају, и да нису вредни помена и као да нису „у тренду“ наспрам поседовања, освајања, сујете и труда да се изгради што лепша и завиднија слика о себи. Зашто је битно бити битан? Зашто је тешко живети у спознаји да смо сви прашина на ветру, и да остављамо траг заправо само у срцима људи који се могу побројати на прстима једне шаке? Зашто не правимо разлику између тога да си Неко (човек) чак и кад немаш много Нешто.
Један од најбољих српских афористичара, новинара, песника и свачега још, Душко Радовић, рекао је: „Будите неко, пре него што постанете нешто, да се имате на шта вратити.”
Када прођу звања, статуси, године остварења и самодоказивања, где ми то идемо? Често ми се чини да пензионисани људи не знају како да испуне себи дан смислено, и да живе површно, успавано и меланхолично, несвесни лепоте слободног времена и прерано размишљајући о смрти и о већ умрлима.
Желим да верујем да смо сви Неко себи, када смо сами са собом у четири зида, и желим да апелујем да сами одлучујемо шта нас или неког чини Неким, а не да слепо пратимо норме друштва и свеопшту генерализацију. И желим даље да апелујем да пажљиво бирамо кога ћемо слушати и питати за мишљење да ли смо ми Неко, јер се врло лако деси да нас критикују Нико и Ништа, да нас подучавају Нико и Ништа, да нас јавно информишу Нико и Ништа, а да ми мислимо да смо баш ми Нико и Ништа.
Држећи се мудрих речи Луција Анеја Сенеке у његовим сабраним делима под именом „Дијалози” где наводи да „иако не можемо бирати ко ће нам бити родитељи, можемо бирати чија ћемо деца бити“, можемо сви уживати право избора ко ће бити наши узори да постанемо Неко. А чак и када Нешто постане Ништа, и даље је човек Неко, јер духовно и емоционално долази пре материјалног.
Да ли сте ви себи Неко и Нешто?
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
