„Хоћу кола и купићу их, ако нећеш да платиш пола, купићу их сам, имам свој динар!”
„Мој новац, моја бунда! Не можеш ти да ми одређујеш где ћу да трошим своју плату.”
„Мој момак и ја живимо заједно већ пет година, и мени заиста не треба да ми он купује или плаћа било шта, ја сам финансијски самостална, као и он, свако може сам себи да купи шта му треба.”
„Госпођо, добре вести! Операција је протекла маестрално, бићете слободни за пар дана и можете рећи мужу да Вас изведе на вечеру негде или Вам купи нешто лепо, јер он има једну врло храбру жену!”, рече доктор задовољно свом пацијенту. „Ах хвала докторе на комплименту, али свакако ја своје поклоне и оброке плаћам сама, не треба ми мушкарац, сама сам способна да себи то обезбедим”, рече пацијент доктору.
„Кад порастеш, мораш да имаш свој динар, је л’ си чула? Не смеш да се ослањаш на мушкарца много, никад не знаш шта може да се деси, замисли да останеш на улици, да те избаци, од чега ћеш да живиш?”
„Знаш сине, није ово ништа твоје. Ти овде живиш на мој рачун, као паразит. Да видим шта би радио када бих те сада избацио на улицу? Ти си трошак дебели.”
„Па… није Аполон засигурно, али збринута сам с њим, угађа ми и у лоју сам.”
Да ли вам је нешто од овога познато? Да ли сте можда начули нечији разговор некада у продавници, или можда ненамерно преслушали неки пар у близини Вашег стола у кафићу који је сличио овим горе наведеним? Запажам с времена на време доста породица, парова, бракова, чак и пријатељстава којима својатања, отимања и обележавање територије чине свакодневицу ових односа. Или оне везе и партнере који као да се подмићују да остану у вези правећи најпогрешније компромисе из ко зна каквих страхова и побуда.
Како се у било ком ћошку овог космоса у коме живимо одвајање и константно дељење свега и свачега може назвати било каквом заједницом? Како концепт „Ми“ уопште настане, ако се толико калкулише шта је твоје, а шта моје? Зар није логично да уз „Ми“ стоји „Наше“?
Како ће једно дете научити да дели себе са неким кроз своје време, емпатију, ствари, новац, уколико одраста слушајући о „Мом“ и „Твом“, а не о „Нашем“. Или дете које се често подсећа да ништа само није стекло, да се на њега пуно троши и самим тим се и пуно очекује? Није ни чудо што међу нама ходају несигурни, несамоуверени, себични, халапљиви, гладни љубави и слично. Можда најјачи парадокс од свих ми је код венчаних парова, који су добро чули брачне завете које је матичар ревносно прочитао и тај пар који добровољно улази у пакт – брак, знајући да све постаје заједничка имовина и исти интерес, али и даље у том истом браку годинама касније држе рачуне одвојено. Зашто је тешко пустити свој рачун и конвертовати валуте из „Мојих“ у „Наше“, и практиковати институт „конструктивног дијалога“ који може бити врло делотворан у циљу налажења договора како расподелити новац и како приоритизовати?
Зашто жене често имају потребу да доказују да могу саме све, и да им не треба џентлмен већ родно-равноправни пратилац? Џентлмен који воли своју драгу, и купује поклоне с времена на време њој и њиховој деци никада не излази из моде. Овде се ради пре о гесту љубави и знаку пажње, него о потреби да се нечија вредност спусти или да се неко купи.
Шта се дешава са оним паровима који живе љубав, а не новац? Је л’ их има и даље или су дефинитивно напустили планету Земљу видевши да су превише у мањини? Они парови што заједно деле последњу конзерву туњевине и срећни су што имају овог другог да је поделе с њим; они парови где се месецима, ако не и годинама скупља тајно новац за неки мало већи, скупоценији поклон како би се друга половина обрадовала најневероватније; они парови код којих се размишља о потребама и једног и другог; они парови где је мушкарац џентлмен и врло често ће баш он изводити супругу на вечеру, иако она може то исто да уради, али је ствар џентлменства у питању; они парови где момак цепа дрва два месеца како би својој девојци испунио жељу да је одведе у Праг за годишњицу везе; они парови где не постоје позајмице и повраћаји, већ само давања; они парови где га волим једнако и кад је изгубио посао и кад зарађује највише; они парови у којима су једно на другог поносни што су успешни, а не ратују; они парови где се једна бресква дели на број свих укућана; они парови који и кад изгубе материјално, и даље имају једно другог, па могу из те љубави и снаге све испочетка заједно; они парови где муж сваке године за дечије рођендане купује и својо супрузи поклон, јер она му је подарила децу; и могли бисмо овако подуго.
Има једна стара изрека која каже: „Кад беда уђе на врата, љубав изађе кроз прозор”. Свако има своју дефиницију беде. Неком је беда када живи са лошим, токсичним и незадовољним партнером коме никакво богатство не може намирити то духовно сиромаштво које га разара. Неком је беда када живи у свили и кадифи, али ни најскупља јапанска свила не може попунити емоционалну рупу коју осећа према оном другом. Неком је беда када се дете разболи, и сва љубав маме и тате не може да га спаси. Некоме су чак беда и ови моји, горе поменути, парови који ишчезавају и бивају замењени неким хибридним односима у којима свако гледа себе и то му је довољно. И дођосмо тако до „Ничијег“ на крају. Од „Мене“ и „Тебе“ тј. „Мог“ и „Твог“, уместо да направимо „Нас“ и „Наше“, ми смо дошли до „Ничијег“ и „Ничега“.
Питам се, да ли основна ћелија друштва – породица, може да одоли оваквим модерним, нововековним изазовима, који прете да разоре све што је заједничко и што потпада под заједницу, диктирајући материјално као најважније у човековом животу? Да ли ће заједништво, човекољубље и пожртвовање успети да надвлада индивидуализам, самољубље и егоцентричност?
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
