Негде на путу од вртића до двадесет пете, двадесет шесте рецимо, свако од нас наиђе на неки тежи камен који није лако прескочити и скакутати весело и даље. Камен по имену Разочарење. Разочарење у живот. Ако ћемо детаљније, разочарење у пријатеља, у родитеља, партнера, у друштво. Углавном је такво камење врло тешко, и када нам стане на груди, потребно је пуно времена да се саберемо и наставимо да верујемо неким другим људима и не идемо кроз живот у страху од свега и сваког новог.
Додаћу да некако уз нас људе иде то да често своје разочарење доживљавамо врло лично, драматично и као највеће од свих људских недаћа. Просто остајемо у шоку да нешто тако уопште може и да се деси некоме.
Деца умеју да буду сурова у периоду одрастања и да праве разне смицалице како би разорила нечије искрено пријатељство; или добро познато вршњачко насиље које је распрострањена појава по школским двориштима.
Девојке умеју да потпадну под утицај тренутне пажње коју им поклања симпатија њихове дугогодишње пријатељице и тиме прекину та дугогодишња пријатељства. Умеју и да понижавају и одбацују лепше и успешније девојке од себе.
Момци умеју да наводе девојке на идеју о забављању док не добију шта желе; умеју да манипулишу девојкама и да не размишљају о последицама својих телесних поступака, као и да се не питају да ли и та девојка жели дете, већ да ураде како њима одговара и елиминишу право на избор друге стране.
Жене умеју да буду завидне и окрећу мужеве против сопствене породице; децу против оца.
Мужеви умеју да варају, да вређају и бију, користећи објективну слабост друге стране.
Опасно је генерализовати, а није ни праведно. И увек постоји та чашица људи који нас уверавају у другачије.
Сви смо ми прошли ситуације у којима смо се давали превише, а заузврат добили кашичицу поштовања зарад тога. И сви смо испрва гледали на то као на највећи грех који је тај неко починио према нама и чекали његову казну од Бога. Или покушали да се светимо. Верујем да осветом доказујемо сами себи да нисмо ништа пуно бољи од наших мучитеља. А и да ли Бог заиста кажњава, или можда подучава?
Друго, зашто смо дозволили да нам то „ураде“? Зашто смо ми себи приредили то? Прихватање одговорности за своје поступке и одлуке према било коме у животу – без овога никада нећемо бити истински испуњени. Само са прихватањем сопствене одговорности долази опроштај том неком за његова „недела“. А заправо, можда једина особа којој треба да опростимо јесмо ми сами. Да опростимо себи што смо се самоповредили, допуштајући некоме да нас третира некако нама одговара, већ како том неком одговара.
Треће, шта је последица тог односа? Права последица? Можда животна школа, кроз патњу. Мучитељи су учитељи. Где су сви ти људи који су нас некада повредили? Негде тамо… ван наших аура. Ионако космос то увек прекрасно уреди у наше име, па их сретнемо углавном када нам више није стало да траћимо своје време и мисли на њих. Можда ћемо на крају моћи рећи им и хвала у себи, јер смо захваљујући њима изградили сензоре и превентиве за предстојећа искуства. Кроз њих смо научили да себе чувамо и волимо више. Спознали смо ко ми у животу нисмо. Научили смо да кажемо НЕ несрећи. Не може нико угушити Сунце у Вама. Може само на тренутак да направи помрачење због свог сопственог мрака, али када то једном прође, Сунце у Вама сијаће јаче, здравије и лепше.
Немојмо бити слаби и престати да волимо живот и све прелепо у њему због искустава која су била Горка. Њихова горчина доприноси да више ценимо сласт и да градимо ту сласт и чувамо је с највећом пажњом.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
