Психологија тврди да је страх једна од најинтензивнијих негативних емоција, јер може одвести до менталних обољења, разарања породица, чак и до ратова. Уместо питања: „Од кога/чега се плашим?”, можда треба поћи путем којим се ређе иде и поставити питање: „Ко је и зашто посејао страх у мени?”.
Чекам да почне концерт групе „Хари Мата Хари”. Поред мене седе две девојке, у својим двадесетим отприлике, веселе, „хи хи ха ха ху ху“, не могу да дочекају да устану да играју. У једном тренутку чујем једну: „Хеј, ако неко пита ја ћу рећи да си ме ти повела на концерт, јер нисам никог звала да иде са нама, хтела сам овог пута да уживамо соло, не бих да морам да се објашњавам свима како и зашто”.
Чему страх да је некога угрозила тиме што ју је концерт Харија усрећио за та два и по сата? Изворно, то би можда могао да буде страх да не буде одбачена, због тога што некога није интегрисала у свој ужитак. Или страх од људи који очекују да увек буду сервисирани и приоритет свима, и понашају се без покрића попут фараона. Докле „беле лажи“ могу да нас служе?
Та „бела лаж“ њој делује практично, јер се наводно осигурала од предстојећег правдања. И за месец дана ће можда опет отићи на неки концерт, представу, путовање и шта онда? Докле лагање?
Већ нам само хришћанство отелотворено у речима Светог Јована Богослова налаже да будемо увек искрени: „Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином” (Прва Јованова посланица 3, 18).
У Универзалној декларацији о људским правима је, чланом 18, појашњено да сваком људском бићу припада слобода мишљења, савести, уверења и вероисповести. Дата нам је религиозна и правна слобода да живимо како се осећамо. Чему онда фарса и одлагање преузимања одговорности и искреног делања према некима који не заслужују наше време и ухо? Који ће нас осуђивати што смо дали себи за право да уживамо и без њих?
Па колико је само пријатељстава у којима се врхунац дружења заснива на лажној пропаганди о сопственим животима коју доносимо у шољици те кафе коју испијамо са својим лажним дружбеницима? Зашто прихватамо улогу „слушалице“ у односима и никада наши проблеми не долазе на ред, а и када дођу, обично чујемо: „Ма добро средиће се то, нема зиме за тебе сигурно, јак си ти, него слушај мени шта се дешава…”. Да, јаки смо, све док нисмо. Зашто уопште држимо људе који нам сеју страх и несигурност, поред себе?
Ваљда је есенција ствари „Живети Слободно“ и поштовати и себе и туђу слободу. Господин Карл Саган рекао је једном: „Све што истина може да уништи заслужује да буде уништено”. Тамо где нема искреног остварења личности, преовладава егоизам и унутрашња деструкција животног духа.
Моћ да кажемо „не“ некоме ко нас објективно не третира са довољно поштовања и угрожава наше достојанство, је један од највиших видова самопоштовања. Све изазовне истине, ако их морамо изрећи људима, нека буду у љубави и нежности, и савест ће бити мирна. Зар није боље и бити сам, него окружен лошим друштвом?
Живите слободно, за своју душу и гушт. Коегзистирајте се људима који подједнако поштује Ваше „Не“ и Ваше „Да“. Са људима са којима креирате заједно бољу реалност. Како кажу у нашем народу: „Боље добар развод, него лош брак”, „Боље добар отказ, него лош посао”. Опростите се са сваким ко Вам на било који начин буди немир и ствара осећај да нешто дугујете, да морате да се објашњавате. И оно најдвиније је чињеница да чим их пустите, доћи ће неко нови и бољи.
Питање са почетка текста је ко је посејао страх у мени. Истражујте мало тај главни извор, ту је кључ. Сви остали поточићи ће након њега природно пресушити сами. Растанци поседују специфичну тежину, али и моћ. Креативну моћ, за даље животне кораке. Слобода долази када научимо да ’’пустимо’’ из себе оно што нас је држало заточеним.
За све оне бисерне душе који се претерано плаше да не угрозе туђе емоције и очекивања својим обичним живљењем… дишите и чувајте свој мир.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
