Јуче сам више од пола дана провела са драгом комшиком Милицом, која је трудна у деветом месецу. Изгледа као нека чоколадна крофница која се константно смеје и саплиће док покушава да испрати милион мисли у глави. Замолила ме је да пођем са њом до града и након тога у болницу „Народни Фронт” на редован преглед.
Пре њеног прегледа отишле смо на сладолед, и то не неки, него на „King: Caramel Adventure”, који је пољубио сваки непац у мојим устима. Након сладоледа у коме смо уживали сво троје (Миличин син, она и ја), отишле смо у „Фронт”. Сачекала сам је на клупици у ходнику, не знајући да ће преглед трајати пуна два сата окружена трудницама и понеким ужурбаним и усплахиреним новопеченим татом.
Ако се не варам, „Фронт ”је највеће породилиште у Београду, или једно од највећих. До мене седа момак који је, на први поглед, један у низу будућих очева који чека своју супругу да заврши преглед. Налазимо се у делу болнице који је намењен високо ризичним трудноћама. Он клати ногу непрестано, чачка телефон, мало устане, па прошета, па опет седне и тако свима нама који такође чекамо преноси своју бригу и нервозу. Културно ме је упитао да ли сам ја следећа трудница на реду на шта сам кроз благи осмех одговорила да нисам трудница, да данас и ја чекам неког као он.
Ја: „Је л’ ово први пут?”
Бранко: „Јесте, Марија је осми месец. Надам се да је све у реду тамо унутра, не дају нам да седимо са њима. Баш бих волео да смо заједно.”
Ја: „Биће све ок, то су рутински прегледи. Је л’ дечак или девојчица?”
Бранко: „Девојчица. Мила.”
Бранко се извинио, рекавши да мора да преузме нешто испред болнице, али се убрзо враћа. Након пет минута, вратио се са букетом величанствених кала у рукама. Морам да признам, он је био једини мушкарац (тог дана) који је носио цвеће. На ту моју констатацију, рекао је да Марија од њега добије поклончић након сваког прегледа код доктора откако је остала трудна, као знак пажње и подршке за храброст да се одлучи на такав корак.
Бранко и Марија имају по 36 година и у браку су седам пуних. Распричао се, јер му је изгледа лакше било да скрене мисли са прегледа. Говорио је о тренутку када су обоје одлучили да крунишу своју љубав дететом у жељи да их оно кроз живот подсећа на њихову љубав и заједничку борбу. Када је упознао Марију, након десет минута разговора са њом, знао је да ће бити идеална мајка, освојила га је њена душа и пркос према животу.
Да, уме да буде презахтевна понекад, али да је управо због тих захтева он бољи човек. Заједно расту и уче једно од другог. Скренула сам му пажњу да нешто тако искрено и дубоко нисам скоро чула и питала га да ли је свестан да не причају баш сви тако о својим женама данас, ако ништа друго, не тако јавно…
Слегнуо је раменима и јасно ми ставио до знања да га не занима како други људи живе. Његов је главни циљ да она буде срећна и насмејана поред њега и да он буде тај који ће стављати осмех на њено лице. Истицао је као велику трагедију данашњице људе који имају страх да покажу и искажу емоције, како смо колективно усвојили неку хладноћу у односима и постављамо превисоке критеријуме за улазак у нечије срце.
Сматра се да су они који говоре шта осећају слаби, а они који потискују и трпе храбри. Испричао ми је да је заправо Марија заслужна за то што је он данас доктор. Одувек је хтео да заврши Медицински факултет, и како није започео студије када и већина, одустао је од те идеје и радио је у комерцијали. Међутим, Марија га је изазвала да размисли колико заиста жели тај свој сан, давши му начин како да га оствари. Само је било питање колико га много жели.
Од девет година колико се забављају, осам година је упоредо и студирао, учио ноћу, излазио у ванредним роковима, умарао се, али бивао и испуњенији човек. На крају је дипломирао и постао лекар. Не би никад ни покушао, да му она није рекла да може и подржала га, понекад и на уштрб њихове везе.
За сваки будући Милин рођендан планира да купи и Марији поклон, јер је она баш њему родила дете. Признао ми је да је Марија имала два побачаја пре ове трудноће, и да је најсрећнији човек на свету што није одустала. Што се бори и даље и пркоси свему, чак и самој себи и свом телу.
Питао ме је да потврдим да је улица у којој се налази „Фронт” заправо улица Краљице Наталије. На моје климање главом испричао ми је причу о њој.
Краљица Наталија имала је титулу најтужније европске краљице, а неки су је прозивали и „краљицом суза“. Историја пише да Милан Обреновић и она никада нису имали складан брак, да ју је понизио јавно и да су се убрзо и развели. У мајском преврату убијен је њен син, Александар Обреновић, кога се одрекла јавно због женидбе Драгом Машин, а пет дана након рођења њеног сина Сергеја, он је нажалост умро. Није имала ту срећу да је деца надживе, завршила је живот у манастиру, у великој беди.
Питао ме је да ли се слажем да је баш симболично што је жена са тако гордом и трагичном животном причом са децом добила породилиште у својој улици? „Бог увек успе да расплете чворове људских руку”, рекао је.
Коначно су се болничарска врата отворила. Изашла је Марија и одмах добила пољубац и цвеће, упознале смо се и поздравиле.
Чекам ја моју Милицу и даље, и почињем да креирам неку своју симболику… Ми смо ти који кујемо своју причу и своју реалност. Ако изаберемо Бранкову и Маријину реалност, реалност прихватања, неодустајања, бодрења и неосуђивања, верујем да нас на крају сваке борбе чека осмех. Ако изаберемо реалност краљице Наталије Обреновић, можда ћемо уништити око себе и оно што не морамо. То су примери две паралелне реалности, а има их бесконачно… Коју ћете Ви реалност изабрати за себе?
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
