ПРВИ ЧИН
Он: „Није се јавила целог дана. Не знам зашто, али од синоћ се понаша чудно.”
Пријатељ: „Је л’ си је питао да ли је све у реду?”
Он: „Нисам, нећу да је реметим. Можда јој треба простора. Сачекаћу да се она јави. А и зашто морам ја први да питам увек!”
ДРУГИ ЧИН
Она: „Тако ме је избацио из такта синоћ. Позвао ме је, није ме ни питао како сам или шта радим, већ је одмах тражио информацију о папиру који је код мене. Је л’ га толико боли уво за мене?! Нећу му се јављати сутра целог дана, морам да размислим о свему.”
Пријатељица: „А што му не кажеш да ти се није допало како је причао са тобом преко телефона и питаш га је л’ то ради иначе или само са тобом, мислим како ћеш другачије добити одговор?”
ТРЕЋИ ЧИН
Он и Она су раскинули путем СМС поруке, у пет речи, са егом који је толико високо отишао у небо да нема авиона који би могао да га спусти доле.
Седим у фотељи и размишљам о искрености. Шта је искреност? Нисам сигурна како бих срочила дефиницију у једној реченици. Можда способност да се изрази оно што је у нашој унутрашњости, без страха како ће то променити ток ствари у нашој спољашности? Или можда боље рећи способност изражавања споствених жеља, ставова и емоција свету око себе узимајући у обзир чињеницу да та искреност доноси последице, добре или лоше, у зависности од околности.
Целу деценију уназад, а и више, слушам своје пријатеље и они мене, док заједно дешифрујемо понашања потенцијалног партнера. Не бројим више колико сам пута сведочила прекидима недоречених, неостварених односа само зато што је надвладао страх од одбијања или нас је престравила слика у глави у којој смо ми остављени и неко је прекинуо са нама преко него што смо ми са њим, па смо брже боље појурили да спречимо такав сценарио.
Је л’ можемо мало да симплификујемо ствари? Људи су комплексна бића, и сваки човек на овом свету је уникатан. Али ако имате прилике да проведете време са неким странцем, или странцима, и да се ухватите животних тема, као на пример мушко-женских односа, пријатељстава, животних амбиција, провода, политике, наићи ћете на велике сличности.
Сви ми у бити желимо да будемо срећни, вољени и остварени. Желимо некога с ким ћемо да делимо своје успехе и несреће и ко ће нас насмејати док нам кува кафу. Некога ко ће збијати шале на рачун наших дречавих сандала и солидарисати се са причама о лошем шефу. Некога ко ће увек проверити да ли смо безбедно стигли кући и направити торту у облику BMW-а за рођендан (јер ако не можемо да га возимо, хајде онда да га барем поједемо у сласт). Некога с ким можемо да попричамо о свом дану пред спавање. Некога у чијем загрљају почиње нови дан уз осећај припадности и безусловне подршке.
Често нас сопствени его и страх да не покажемо превише емоција јер ће нас неко „држати у шаци“ одвлаче од искреног и културног растанка, а можда и од искрене среће са тим неким. Сложићемо се да нико никога не треба да јури и присиљава на ствари, али уколико постоји искра, и уколико осећамо обострано задовољство у неким тренуцима, чему дуготрајно ћутање и чекање друге стране на неку иницијативу о озбиљности? Чак иако изјавите отворено некоме жељу да ви желите да градите однос са њима, јер је сам почетак односа обећавајућ, а та особа одбије то и настави да жели необавезност или недореченост, то вас не ставља у позицију поражене особе која је изгубила своје достојанство.
Не можемо ми свакоме да се допадамо једнако као они нама, нити је то могуће. Љубав је ретка, баш зато што само „ретки нађу ретке“ (хвала Ђорђу Балашевићу на сјајном цитату). Пут под ноге и довиђења. Знамо на чему смо и настављамо даље, не губимо време на тумачење емоционалних хијероглифа, већ неко краће време прихватамо со коју живот повремено наноси, и настављамо да верујемо да нам је неко „редак“ сада још ближи, јер смо напустили „неретког“.
Уколико нам неко буди збуњеност, осећај изгубљености и нестабилности и даје задовољство само на кашичицу, или ћемо пресећи то директним, и културним разговором или настављамо ход по мрачној комори. Биће људи који ће по цену свега избегавати одговорност и суочавање са истином, јер воле дупле стандарде, и управо ћете покушајем директног питања или разговора испоштовати сами себе, уколико вас они већ сами не желе да удостоје истином. Погрешно је очекивати да ће се неко према нама понашати онако како бисмо ми према њима, и управо то очекивање ствара огроман простор за разноразне опасне и нетачне претпоставке, и треба га умањити искреношћу и директношћу. Ми имамо моћ да зауставимо ствари које нам не одговарају.
А уколико се плашимо да чујемо нешто што не желимо и што ће нас болети, па због тога пролонгирамо ствари и настављамо да играмо улогу чардака ни на небу ни на земљи са неком особом, онда треба да се запитамо колико смо ми сами јаки да издржимо нечију истину о нама, а не да се љутимо на другу страну чија нам истина не одговара. Уколико неко не жели исто што и ми, јер је из разних разлога неспреман или просто не осећа што и ми, наша енергија треба да се усмери на прихватање ове истине и заборав. Јесте, пећи ће у грудима неко време, али боље отићи када пецка, него када крене вулканска ерупција.
Немојмо се плашити да будемо истинити према другима, јер тако смо истинити и доследни сопственим осећајима и ставовима.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
