Родитељ: „Како четворка? Па је л’ ниси могао барем пет минус…?! Вечито неки проблеми од тебе, знао сам!”
Дете: „Па имам све остале петице, али извући ћу четворку за полугође сигурно. Добио сам петицу данас и из ликовног, наставница је похвалила мој рад и шаље га на конкурс.”
Родитељ: „Ма какво ликовно, то је небитно! Мораш из математике и тих најважнијих предмета имати петице, како не разумеш?! Значи глава ме је заболела од тебе и твојих грешака.”
Минут ћутања за све који су живели, живе и живеће и даље у константном притиску, менталном стресу и тензији које намећу други зарад постизања неких својих неостварених амбиција. За све оне викенде када сте одседели понеки рођендан кући, јер нисте завршили напредни курс школовања са вашим родитељима. Саосећање за све које нису питали они којима је то била примарна дужност: „Сине, шта те чини срећним?”
Минут ћутања за све који су суптилно и несвесно приморани на константно доказивање својим родитељима, а тако и свима осталима, да вреде. Тај опасан демон звани страх који почиње да клија због осећаја недовољне прихваћености, у комбинацији са осећајем недовољне вредности, пресудан је за негативан развој једне младе индивидуе. Спој ова два у једном бићу углавном посеју родитељи. И то махом из највеће љубави, јер пут до пакла поплочан је добрим намерама.
Минут ћутања за све који кроз живот корачају у улози жртве. Који не познају осећај безусловне вредности, већ слепо практикују ментални програм кроз унутрашње речи: „Ја морам да вредим”. Из тог обрасца рађају се анорексије, асоцијалности, депресије, егоцентричности и тако редом. Настају људи који морају кроз неку призму да компензују ту безусловну љубав која им није дата при самом развоју, када им је била најпотребнија.
Како се излечити од овога? Можда тако што ћете се ослободити туђих очекивања, и усмерити се на лична. Исплачите Дрину, па посетите дете у себи. Вас малишане, и питајте њих шта желе да раде, једу, пију, са ким да се друже и љубе. Имаћете већ пола одговора на сва животна питања.
Драги родитељи, водите рачуна када и колико својој деци показујете на делима да их волите и бринете о њиховој срећи. Деца следе пример, а не савет. Када дођу кући уплакана, будите срећни што вам деца нису прећутала јединицу из географије. Лагање о оценама да би се избегла критика претходи ономе што сутра у животу буде лагање себе и других да се не поседује баш никакав проблем, а у себи се умире. Баш ту, у том тренутку добијања ниске оцене, дајте својој деци вредност, да их не обесхрабри један број за цео живот. Научите их да без муке нема науке и да се сваком деси пад. Да највећа победа није чак ни сама петица, него њихов труд да саграде мердевине и устану из јединице.
Усмеравајте их. Дајте им крила, али пустите их да сама науче да лете. Некада из највеће љубави, али и неког свог страха, ви их гурнете са шепавим крилима у свет. Болно је, чак и неправедно. Са друге стране исте медаље лежи једна друга истина. Можда вас децо та шепава крила искале за живот и његове борбе, па заблистате у пуном сјају, за разлику од многих петичара које остану само бројеви у магли.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
