Игор Велић: Да ли су нам потребне зоне успореног саобраћаја?

Закон о безбедности саобраћаја зону успореног саобраћаја дефинише као део пута, улице или део насеља у коме коловоз користе пешаци и возила. Возач је обавезан да се у зони успореног саобраћаја креће тако да не омета кретање пешака и бициклиста, брзином кретања пешака, а највише 10 километара на час. Зона успореног саобраћаја мора бити обележена прописаном саобраћајном сигнализацијом.

Као што сам нагласио у тексту о зонама 30 реално стање на терену нам говори да у Србији зоне успореног саобраћаја постоје само као мртво слово на папиру, док њихова примена изостаје. Постоји неколицина примера у Србији где је зона успореног саобраћаја обележена само саобраћајном сигнализацијом, док уређење простора није ни на видику.

Правилник о саобраћајној сигнализацији је дефинисао знак „почетак зоне успореног саобраћаја“ и знак „завршетак зоне успореног саобраћаја“. Међутим, није довољно само поставити знакове на границама „зоне“ и очекивати да се урадило ко зна шта велико. Такве ствари су нажалост карактеристичне за Локалне самоуправе широм Србије.

Иако у зони успореног саобраћаја пешаци и возила користе исту површину, услове у саобраћају треба прилагодити пешацима и бициклистима, док возила треба да се третирају као гости. Зато је потребно саобраћај успорити прерасподелом саобраћајних површина (нпр. наизменично паркирање) и применом урбаног мобилијара (клупе, жардињере).

У стручној литератури ове зоне називају „living streets“ или „home zone“ што нам говори да људи у њима треба да се осећају као код куће. Да би се људи осећали као код своје куће потребно је и уређење уличне сцене у виду озелењавања ниским растињем или дрворедом дуж улице. Такође, простор би морао да се испуни стандардним уличним мобилијаром (клупе за седење итд.).

Приликом формирања ових зона посебна пажња мора се посветити особама са одређеном врстом инвалидитета којима би требало обезбедити адекватну инфраструктуру и подршку, како би сви корисници имали подједнако право и могућност за учешће у саобраћају. Те је стога потребно приликом пројектовања зоне фокус ставити на човека и стварним захтевима и потребама које имају крајњи корисници. А да би се дошло до задовољавајућег решења потребно је предузимање низа саобраћајно-регулативних, грађевинских, урбанистичких и архитектонских мера чији би циљ био формирање јединственог и безбедног простора доступног за све кориснике.

У овим зонама деца треба да уче да возе бицикл, скејт или ролере. Колико само има улица на којој су пешаци приморани да се крећу колозовом пошто су тротори заузети паркираним возилима. Идеални делови града за овакво уређење су поред вртића, паркова, спортских терена, стамбених комплекса, туристичких улица и градских шеталишта итд.

Увођење ових зона је само једна у низу мера коју треба предузети како би се центар града растеретио од аутомобила.

Пре пројектовања и формирања зоне успореног саобраћаја препоручено је формирати елаборат безбедности саобраћаја за зоне, са посебном анализом обима и потреба пешачких токова. Као што је неопходно урадити низ саобраћајних истраживања и анализа. Овакве ствари су једноставно неопходне како би добили задовољавајуће решење. Саобраћај је динамична ствар те стога захтева константно праћење и анализирање.

Који би били аргументи за пројектовање зоне успореног саобраћаја?

Сабраћај је једна од четири егзистенцијалне функције сваког животног простора (рад, становање, рекреација и саобраћај) чији је циљ повезивање осталих функција уз што мање негативних ефеката.

Као најзначајније штетне последице саобраћаја данас се истичу: Исцрпљивање природних ресурса, загађење околине буком, издувним гасовима и отпадним материјама, саобраћајне незгоде и њихове последице, социјално загађивање међуљудских односа изазвано саобраћајем, а посебно саобраћајним незгодама.

Зона успореног саобраћаја са собом доноси:

• Смањење обима саобраћаја,
• Смањење ваздушног и звучног загађења,
• Смањење броја и последица саобраћајних незгода,
• Пријатан и усклађен изглед,
• Дестимулише моторизоване учеснике,
• Стимулише присуство пешака и бициклиста;

И на крају текста би навео пример града Фрајбурга. Наиме, овај немачки град се суочавао са губљењем становништва (звучи познато), све док није почео да се претвара у град прилагођен деци.

Свесни проблема, урбанисти овог немачког града суочили су се дугурочним последицама које би имали ако под хитно не почну да решавају постојећи проблем. И почели су постепено без великих трошкова да саобраћајни простор обликују по мери деце.

Сада постоји 180 таквих зона у Фрајбургу и добробити за становнике су толике да долази све више захтева да се саобраћај ограничи и у старијим стамбеним зонама. Увођење оваквих зона спроводи се на иницијативу и уз сагласност већине станара одређене улице, тако што попуњавају петиције на вебсајту управе града а затим стручњаци за саобраћај и полиција разматрају начин на који ће то бити спроведено. Када улица или кварт постану зона умереног саобраћаја, улаз у ову зону се јасно обележава сужавањем саобраћајне траке, сигнализацијом и ознакама на путу који возачима дају до знања да одатле почиње зона слободне дечије игре. Паркинг места се постављају тако да успоравају кретање возила.

Питање је када ће наши урбанисти, саобраћајни инжењери, архитекте итд. почети да решавају саобраћајне проблеме широм Србије?