Игор Велић: Да ли су нам потребне зоне 30?

Закон о безбедности саобраћаја зону 30 дефинише као део пута, улице или насеља у којој је брзина кретања возила ограничена до 30 километара на час и да мора бити обележена прописаном саобраћајном сигнализацијом.

У стручној литератури се може наћи и следећа дефиниција: Зона 30 је компактан и јасно ограничен део урбанизованог подручја насеља или града, унутар ког је дефинисан посебан режим саобраћаја свих корисника и посетилаца, уз ограничење брзине моторних возила до 30 километара на час.

Реално стање на терену нам говори да у Србији зоне 30 постоје само као мртво слово на папиру, док њихова примена изостаје. Постоји неколицина примера у Србији где је зона 30 обележена само саобраћајном сигнализацијом, док уређење простора није ни на видику.

Правилник о саобраћајној сигнализацији је дефинисао знак „почетак зоне 30“ и знак „завршетак зоне 30“. Међутим, није довољно само поставити знакове на границама „зоне 30“ и очекивати да се урадило ко зна шта велико. Такве ствари су нажалост карактеристичне за Градске и Општинске управе широм Србије. Примера ради, град Бор нема формиране зоне 30, као што нема ни зоне успореног саобраћаја, бициклистичке стазе и траке, Катастар саобраћајне сигнализације, Стратегију за безбедност саобраћаја итд.

Зона 30 подразумева другачији приступ решавању проблема и другачије обликовање саобраћајног простора уз примену иновативних, практичних и једноставних решања која би задовољила све учеснике у саобраћају и кориснике овог простора. Другим речима, уређењем ове зоне треба се фокусирати на човека и стварним захтевима и потребама које имају крајњи корисници. Да би дошли до задовољавајућег решења потребно је сагледавање целокупне уличне мреже и предузимање низа саобраћајно-регулативних, грађевинских, урбанистичких и архитектонских мера чији би циљ био формирања јединственог и безбедног простора доступног за све кориснике.

Пре пројектовања и формирања зоне 30 неопходно је урадити низ истраживања и анализа као и детаљну саобраћајну студију. Овакве ствари су једноставно неопходне како би добили задовољавајуће решење. Саобраћај је динамична ствар, те стога захтева константно праћење и анализирање. Идеално би било пројектовати такав систем који ће грешке исправљати.

Који би били аргументи за пројектовање зоне 30 и шта она доноси са собом?

Пре свега би добили мултифункционалност. Улица је основни архитектонски простор града, није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају (пешака, бициклиста…) и од ње зависи живот насеља и људи који ту живе.

Безбедност би се подигла на виши ниво. Смањењем брзине, смањује се број и последице саобраћајних незгода. Такође, са смањењем брзине долази и смањење буке, емисије штетних гасова, гужве, стреса итд. Овим концептом смиривања саобраћаја и хуманог инжењеринга свакако долази до побољшање квалитета јавног простора. Неки возачи ће избегавати руте на којима су зоне 30 и одлучивати се за пешачење и бициклистички саобраћај. Док се у Европи и свету системски ради на промоцији нових врста мобилности где се простор обликује како би подстицао кретање других видова превоза (бицикл, електрични тротинет, електричне бицикле…), код нас још увек нема снаге, воље и жеље да се саобраћајни проблеми реше.

Предност зоне 30 која је јако важна је то што и деци омугућава да користе бицикл као превозно средство. По тренутно важећем Закону о безбедности саобраћаја, деци испод 12 година је забрањено да учествују у јавном саобраћају, осим у зони школе, зони успореног саобраћаја, зони 30 и бициклистичким стазама. Колико тренутно градова и општина у Србији немају зоне успореног саобраћаја, бициклистичке стазе и траке и тако даље? У већини тих градова и општина тако нешто није ни у плану. Самим тим, увођењем ових зона створили би се услови за безбедно учествовање деце у саобраћају.

Да би се саобраћајни проблеми широм градова и општина у Србији почели решавати свакако су нам потребне разне врсте студија и истраживања и предузимање грађевинских, саобраћајно-техничких, саобраћајно-регулативних, архитектонских и урбанистичких мера.

Градска управа је јавни сервис свих грађана, те је стога дужна и у обавези да решава све проблеме на својој територији (комуналне, саобраћајне, урбанистичке…). На крају се поставља питање да ли су наше Градске и Општинске управе широм Србије способне и спремне за овако нешто? Да ли имају кадар који је образован и стручан да се позабави проблемима саобраћаја и уређењем града? Да ли људи који су задужени за решавање ове врсте проблема прате иновативна и практична решења која се већ одавно примењују у градовима широм света? Питања је свакако безброј, док одговори изостају.

Нама је у Србији потребна револуција идеја, пројеката и иновативних решења у области саобраћаја. И давање шансе младим и стручним људима који нису спремни на компромис и корупцију и чије знање и диплома нису упитни!