Рајачка школа здравља: COVID-19 и религија

Није случајно да се епидемија вируса COVID-19 појавила крајем зиме и да све више дивља почетком пролећа. У то време јављају се и друге сличне болести проузроковане вирусима. У то време организам је најслабије отпорности која је ослабила током зимског периода због хладноће и исхране оскудне у витаминима.

С обзиром на карактеристике епидемије која је прерасла у пандемију, какве није било још од 1. светског рата, црква није остала равнодушна према ономе што се догађа. Тако у целој Србији сваког дана у подне, звоне звона као позив на молитву против вируса COVID-19.

Како је прогнозирано да се пандемија протегне још два–три месеца од свога почетка – 6. марта 2020. године, највероватниће ће обухватити и Васкрс. Чак се пргнозира да тада јављање нових случајева буде највише. Поставило се питање како ће се обављати причешћивање, јер начин како се то чини једном кашичицом, коју додирује устима маса верника, болест би се тако могла ширити са болесних на здраве. Црква је реаговала на таква размишљања и оспоравања таквог начина причешћивања изјавивши да је то ствар о којој се не може дискутовати. Вероватно из разлога да се и не помишља да ће се неко инфицирати чином причешћивања због посебне заштите коју обезбеђује највећа сила у васиони. И ту се налазимо на прагу религиозног сујеверја које се може појавити и у другом облику и које се базира на оном да Бог чува све који га воле.

Из историје медицине је познато да се црква нашла у сличном проблему када је једном куга захватила Марсељ. Црква је тада попустила и дозволила да се сваки појединац причешћује узимајући причест помоћу штипаљке.

Ових дана, медији су објавили да се у једној цркви близу Бања Луке догодило нешто чудно. Локални свештеник је приметио да су иконе почеле да „плачу“. Он је позвао и неке своје сараднике да посведоче његово запажање. Срећом, народ је протумачио да је то „на добро“.

Данас народ каже: „Све ће ТО (пандемија) једног дана престати”. Али, ако се епидемија одужи и почне да умире много већи број људи, настаће идеја да је то нека казна грешном народу који већ са чела државе окривљују да је недисциплинован, јер не извршава веома строге мере заштите које и нису противепидемијске мере: „челичну дисциплину“ коју треба завести „челичном песницом“. У таквим условима, пред силом и вирусом COVID-19, немоћан народ почеће све више да окреће поглед ка небу и тражи знаке и пут ка разрешењу своје судбине путем религије и веровања.

Штета би била велика да се ова епидемија искористи за рађање религиозног сујеверја, јер би то збунило народ и уплашило би га, делујући негативно на душевно здравље. Користећи своју моћ окупљања и саветовања народа црква би требало да шири научна схватања о вирусу COVID-19 и упућује народ на примену мера за које се верује да могу бити ефикасне. На тај начин, удружујући науку и религију, народ би био један степеник ближе ка победи над злоћудним корона вирусом.