Свакодневно повећање новозаражених вирусом COVID-19 у нашој земљи тражи пооштравање мера борбе против корона вируса.
Као и увек до сада Кризни штаб и ковид стручњаци се не слажу шта је најпаметније урадити. Кризни штаб је против мера „закључавања“, а ковид стручњаци траже увођење карантина, чак полицијксог часа. У очајању, др Кон тражи званичну забрану свих контаката!
COVID-19 бесни и у другим земљама које траже погодна решења да зауставе епидемију. И они се колебају око увођења карантина и полицијског часа, иако су се те мере показале неефикасним у првом налету корона вируса. У Француској, где је епидемилошка ситуација много лошија него код нас, велика група познатих лекара се изјаснила против „закључавања“.
А, ево и због чега:
Друштвени живот био би раскомадан, а демократија би се нашла у опасности. Истина је да закључавање (које се може продужити и након 1. децембра) ствара много више проблема него што их решава. Његов глобални данак није повезан са било којим мерљивим смањењем смртности, док је његов главни видљиви резултат пре свега то што стотине хиљада људи оставља без посла, а можда сутра и милионе људи, посебно, очигледно међу најугроженијима (послови несигурни, уговори на одређено време, привремени радници, људи које плаћа служба, сезонски радници итд.), и да угрози нестанак већине малих предузећа, често породичних, осим прехрамбених продавница, чија је свакодневна активност једини извор прихода.
Можемо се кладити да ће врло велике групе бити задовољне, јер ће их вероватно откупити сутра. Те мере затварања тада имају за последицу прекидање друштвеног живота од већине друштвених веза осим породице. Извесним гентрификованим начином живота (у дословном преводу: неудобан као клечање на коленма) и многи Французи били су њиме задовољни прошлог пролећа, свако дете је имало своју собу да живи у својој приватности, свој рачунар да би остало у контакту са школом и свој паметни телефон са неограниченим пакетом за сталну размену са својим пријатељима, родитељи раде на даљину, излазе свакодневно на џогинг по улицама и зеленим површинама, где бисмо поново могли чути птице, а оброци им се достављају у домове ако су били лењи да кувају или их страх од мешања са становништвом у супермаркету.
Али колики је део становништва овај свакодневни живот провео у затвору? Ко не види да затварање повећава социјалне неједнакости, школске неуспехе, насиље унутар породице, психолошке поремећаје и одрицање од неге? Ко не зна да то већ изазива побуне и нереде због хране у другим земљама?
Што се тиче демократије, она је запечаћена сталним ванредним стањем и затвором. Шта је демократија без слободе доласка и одласка, сусрета и демонстрација? Шта је демократија тамо где у хемициклима парламентарних скупштина ретко ко остаје? Шта је демократија у којој је правда парализована због недостатка могућности да се чује? Шта је демократија у којој на крају постоји само извршна власт? Шта је демократија у којој се све то намеће страхом и кривицом, чак и цензуром и оптужбама свакога ко одбије да попусти? Свако ће по савести повући последице за своје активности које ће произаћи из ових драматичних тренутака.
Не позивамо на револуцију и не играмо партизанску политику. Али желимо да кажемо да имамо више него довољно разлога да се од нас не тражи да се понашамо као стадо оваца, у име потпуно искривљеног принципа предострожности и статистичких тумачења манипулација. Захтевамо да окончамо ову здравствену панику, да неговатељима дамо средства за испуњавање њихових јавноздравствених мисија, да престанемо да кршимо законе и правила понашања цивилног друштва и да изађемо из овог стања сталне хитности и промена наредби и понашања, и да се демократски изгради консензуална здравствена политика.
Mи такође имамо групу лекара „уједињени против ковида“ и њихов потпис и иницијативе, што је згодна прилика да упоредите са Французима и формирате сопствено мишљење.
