У борби против заразних болести користе се епидемиолошке методе и противепидемијске мере, најчешће на терену, у заједници, изолација, дијагностика и лечење болесника у здравственим институцијама, у нашем случају, данас – у болницама. И ковид амбуланте су ближе болничком сектору, док су институције као што су Заводи за јавно здравље по окрузима и Институти у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу, у другом плану.
Увек је било да се у зависности од тежине и сложености неког здравственог проблема тражи ангажовање најбољих стручњака. У време оснивања српске државе када није било лекара или је било толико мало да сте их на прсте једне руке могли избројати, појединци који су имали довољно новца, тражили су да их прегледају и лече „бечки лекари“. „Бечки лекари“ били су здравстевна елита тог времена. „Бечке лекаре“ је Милош Обреновић постављао у карантинима на границама тадашње Србије да спрече улазак куге и колере у њу. И сада је тако. Најбољи лекари и најбоље болнице налазе се у иностранству.
Када је реч о вирусу COVID-19 сви се слажу да је то један од највећих и најсложенијих светских здравствених проблема који могу да решавају најбољи лекари, елита превентивне медицине. Нажалост, она не постоји. После 2000. године, опао је број лекара превентивне медицине у здравственим установама, поред осталих и епидемиолога. Једни нису више међу нама, други су у пензији, а најгоре је што Министарство за здравље није одобравало специјализације из ове области.
У сузбијању епидемије вариоле на Косову 1972. године, највеће епидемије смртоносне болести у Југославији, учествовала је елита професора превентивне медицине (проф. др Слободан Борјановић, проф. др сци. медицине Војислав Шуваковић, проф. др Слободан Крајиновић, др Бориша Вуковић, проф. др Миомир Кецмановић, др Ана Глигић, проф. др Љубинко Стојковић и др.). Сада таква елита не постоји. Не постоји ни у Кризном штабу, ни у Заводима и Институтима за јавно здравље, које су (биле) специјализоване превентивно-медицинске установе у нашој земљи. Ретки превентивци, лекари специјалисти епидемиологије су изван система и организације борбе против корона вируса. Такав је пример проф. др Зорана Радовановића.
Професори епидемиологије и стручна елита су на Институту за епидемиологију Медицинског факултета у Београду. Проф. др Пекмезовић појавила се једном да би промовисала истраживање посвећено вирусу COVID-19 и заједници. Са те стране се ништа не чује! Има ли у САНУ, у Институту за епидемиологију неко од елитних стручњака који би се ухватио у коштац са корона вирусом – не знам.
Позвали смо елитне стручњаке, или бар тако мислимо да су, из Кине и Русије, да би од њих сазнали више о корона вирусу и искуствима у њиховој борби против корона вируса. Учинили су што су могли и знали. Нису могли остати вечно код нас. Отишли су остављајући нас у борби са короном, са оним што знамо и имамо.
У таквој ситуацији, борба са вирсом COVID-19 изашла је на улице, користећи медије, уз помоћ политичке пропаганде. Не подршке! У судару са надмоћним непријатељем COVID-19, незадовољан, уморан од политике, преплашен, сиромашан, беспомоћан народ није могао из своје коже – изашао је на улице, али то је само погодовало ширењу епидемије корона вируса. Упркос свему, COVID-19 тријумфално језди Србијом.
