Медији објавише о учесталој појави самоубиства тинејџера. Оваква појава није примећена на подручју Тимочке Крајине. Из статистичких података о умирању на подручју Тимочке Крајине, за вишедеценијски период показало се да су друштвене кризе у прошлости, које дуго трају и не постоје изгледи да се брзо разреше, имају за последицу самоубиства.
На пример, у годинама после смрти Тита, повећао се број самоубистава. Исто се догодило током деведесетих година у време тешке друштвено-економско-политичке кризе (инфлација, санкције, рат). Сада, током седам месеци трајања епидемије COVID-19, са прогнозом да ће трајати још годину, две, поремећен је живот младих до неиздрживости.
Сиромашни и незрели, радознали и поводљиви, без наде да ће се ситуација побољшати, лак су плен политичких и других манипулатора. Изгубивши вољу за животом, посежу за алкохолом и дрогом у жељи да себи олакшају живот у тешкој здравственој кризи проузрокованој корона вирусом. Шест месеци после таквих тешких животних прилика долази до појаве депресија које, ако им се не поклони пажња могу имати за последицу – самоубиство.
Има ли излаза?
Морамо се вратити на оно што чинимо са корона вирусом данас. Прогнозирамо трећи талас, тврдећи да смо спремни да га доживимо и преживимо, подразумевајући под тим да су ту ковид болнице, респиратори, лек ремдесивир и протоколи лечења. Они неће угасити епидемију. Тога је било и до сада, па се епдиемија није угасила. Напротив, распламсава се. Таква је и једна општа препорука да треба да се народ навикне на корона вирус и чека да једном та несрећа, епидемија прође.
То није довољно да се побољша дубоко нарушено душевно здравље младих. Потребно је припремити психијатријске службе за решавање свакодневних проблема поремећеног менталног здравља, узимајући у обзир тешкоће које проистичу из њиховог вишедеценијског запостављања. Психијатријска одељења на подручју Тимочке Крајине су у најлошијем стању. Прихијатријске службе немају довољно кадрова да се ухвате у коштац са последицама деловања корона вируса. Кадрови ових служби су у време епидемије корона вируса пребацивани у ковид болнице у другим местима и распоређивани на друге задатке и послове који су били најкориснији за лечење вируса COVID-19. Поремећаји менталног здравља, као последица епидемије били су у другом плану. На подручју Тимочке Крајине немамо ни психолошка саветовалишта у градовима.
Када се ради о менталном здрављу младих (и целог народа) да би се оно побољшало – епидемија се мора зауставити! То је могуће применом епидемиолошког метода.
Епидемиолошки метод је јединствен и незаменљив када у заједници треба открити извор заразе, а то су особе заражене корона вирусом и оболели. Они су узроци настанка епидемије. А када су они познати можемо применити мере спречавања ширења вируса COVID-19 и сузбијање епидемије. Епидемиолошки метод је основа плана спречавања ширења и сузбијања епидемије.
Пред новим таласом корона вируса опет немамо план спречавања ширења корона вируса и сузбијања епидемије. То је уобичајена појава, чим се појава неке болести прогласи епидемијом. Код нас то није учињено ни марта месеца, а ни сада када се, по мишљењу ковид стручњака спрема јесењи или зимски талас корона вируса. Активности и мере се спроводе и мењају из дана у дан и своде се на појединачне мере и мере за појединца, као што су ношење маске, држање одстојања и прање руку.
План и програм мера за сузбијање епидемије односи се на целу заједницу. У њему би се нашло шта, ко, када и где ради, у вези менталног здравља младих. И пратила би га остварења у раду. У њему би се нашао и циљ како и када зауставити епидемију вируса COVID-19. Кинези то учинише са својом!
Али, да се вратимо на ментално здравље адослесцената и самоубиства. Родитељи, наставници у школи и професори на факултету требало би обратити пажњу на промене у понашању адолесцената како би рано открили евентуално нагињање младог човека самоубиству. Депресивно стање младића или девојке праћено повлачењем у себе, ћутљивошћу какво није постојало, напетост, нервоза, свадљивост и променљиво расположење могу представљати знаке поремећаја душевног здравља адолесцената којим треба да се позабави прво, школски психолог, а онда и психијатар. Такви младићи и девојке тешко с мире са неуспехом, не подносе раздвајања и одбацивања родитеља, другова и наставника у школи, губитак пажње и љубави…
На крају да додам, да ова прича о здрављу треба да скрене пажњу на патњу и очајање младих које прате ковид кризу, и тражи да се хитно нешто предузме. Под бројем један, сви напори треба да буду уложени да се епидемија заустави. Не треба да дозволимо да нам млади умиру на такав начин. Наводно, „српски модел“ у сузбијању епидемије иде у стварању колективног имунитета, тзв. „имунитета крда“ које може да траје више година. Мере које су предложене од стране Кризног штаба највише сметају тинејџерима. Они не могу да буду задовољни животом под маскама, држањем растојања, за игром и разонодом, за животом ван спортских игралишта и такмичења, без окупљања у њиховим просторима, затварањем у карантине и сл. Они жуде за блиским контактом, за дружењем и пријатељством, за љубављу, што су њихове основне потребе и стубови живота и здравља младих.
