Уз Међународни комитет Црвеног крста (Црвени крст), Светска здравствена организација (СЗО) је наднационално тело с немерљиво великим доприносом очувању здравља, као и спречавању и сузбијању болести, односно смрти у свету. Србија јој дугује захвалност за искорењивање маларије, пегавца и повратне грознице, елиминацију дигфтерије и дечје парализе, сузбијање и спречавање туберкулозе. И у тренутно актуелној борби прозив вируса COVID-19, СЗО се истакла донацијама и разним другим видовима подршке.
МИ И СЗО
Отуда је епидемиолошки занимљив феномен сумњичавости према овој доброчинитељској организацији у делу наше јавности. Нећемо се освртати на страна виђења СЗО као чиниоца међународне завере, намерне да чиповима у вакцинама или на друге сулудо измаштане начине потчини човечанство. Ваља, међутим, понудити одговор заговорницима идеје, необјашњиво и неоправдано присутне у Србији, да СЗО, уз све своје добре стране, служи интересима међународног капитала, пре свега, „фармакомафије“.
Организацијом не управља група отуђених моћника, већ скупштина, сачињена од представника, обично министара здравља из око 200 земаља чланица. Како је то гломазно тело за оперативни рад, постоји и извршни одбор, сачињен од представника 34 земље, са трогодишњим мандатом. Генерални директор и око 5.000 запослених представљају само техничка лица обавезна да спроводе одлуке скупштине и извршног одбора. Ко би ту онда успостављао неки мафијашки „рекет“ и приходовао од њега?
Све наше власти цениле су помоћ и савете СЗО, мада нису са подједнаком приљежношћу прихватале даване препоруке. Тако смо игнорисали упозорење да се очекује пандемија непознате болести, вероватно преносиве путем ваздуха, што се појавом корона вируса показало као брзо испуњујуће сведочанство. Следствено, мука нас је натерала да забрањујемо кретање осетљивим популационим групама, јер нисмо имали довољно опреме ни тестова да трагамо за оболелима и њиховим контактима у мери у којој је на томе инсистирала СЗО.
Оглушили смо се о мудро упозорење за попуштање стега, тзв. транзиција ка нормалности, која мора да се спроводи поступно, уз брижљиво праћење ефеката сваке ублажене мере. Последице својих нестрпљивости осећамо ових дана. Затрпан послом, наш здравствени систем у многим срединама занемарује трагање за „контактима“, како се означавају особе које су биле у додиру са изворима заразе у заједници, али СЗО препоручује да се ни тада не одустаје од сузбијања вируса COVID-19 откривањем контаката и њиховом изолацијом.
С друге стране, кад је реч о неким категоријама пацијената за које се сумња да су заражени новим вирусом корона, увели смо серолошке тестове (одређивање антитела из крви) као међукорак у дијагностичком поступку. Тај приступ се нигде не препоручује из бројних чврсто образложених разлога.
Најгоре од свега је што је изгубљено поверење у Кризни штаб. Његови чланови су у великој мери одговорни за насталу ситуацију недоследним и самооповргавајућим изјавама даваних током времена, још више међусобним демантовањем после састанака са којих се очекивао усаглашен став, а највише позивањем на бројеве за које су и сами признавали да нису тачни.
НИЈЕ РЕАЛНО ДА СЕ ПРИСТУПИ ПЕРСОНАЛНИМ ПРОМЕНАМА У КРИЗНОМ ШТАБУ, А НИ ДА СЕ НАТЕРА НАРОД ДА ЗАБОРАВИ СУМЊЕ КОЈЕ ЈЕ С МАЊЕ ИЛИ ВИШЕ ОПРАВДАНИХ ОСНОВА СТВОРИО ПРЕМА ТЕЛУ КЉУЧНОМ ЗА БОРБУ ПРОТИВ ЕПИДЕМИЈЕ. Налазимо се у пат позицији.
Као разуман излаз намеће се окретање ка СЗО, уз молбу да нам пошаље тим експерата. Не знају они много више од нас, али имају ауторитет и ореол непристрасности, па би се њихова реч прихватила. Такав приступ показивао се у прошлости делотворним, од сузбијања пегавца пре много деценија, преко борбе против вариоле 1972. године, до скорашњих сличних посета. И наши стручњаци су често путовали по свету у својству експерата, па позив не треба схватити као слабост, већ као међународну сарадњу.
Текст: Проф. др Зоран Радовановић, епидемиолог, проф. Медицинског факултета у пензији.
Чланак је објављен у „Политици” 30. јула 2020. године.
