Ставови које заузимамо поводом корона вируса су такви да се ствара мит о овом обољењу. Персонификујемо га. Многи који говоре и пишу о њему чине то као да се ради о некаквом тајанственом злом бићу од кога нема спаса. Изградили смо и посебан знак поздрављања лактом, носимо маске и када не треба.
Све се креће између: „Проћи ће то, једном”, „Морамо живети са короном”, „Свако од нас носи у себи вирус”, „Свако може да оболи”, „Ако ми је суђено умрећу”, „Корона ће нас све поморити” итд. Врхушка, званичници и лекари њима одани, плашили су народ италијанским сценаријом, умрлима који се не могу сахранити у једном дану, сатерали у мишју рупу народ забранама и ограничењима кретања, претили казнама, малтретирали „социјалном дистанцом“, грдили, претили моткама, ужас један…
Код једних то ствара страх, код других неподношљиву досаду и еуфорију, код трећих отпор према примени заштитних средстава и предузимању мера заштите. Народ је тако постао фрустриран и навалио у апотеке и код надрилекара. Највише се продају бенседини, па антибиотици и хлорокин. У продавницама пиво. Србија плива у седативима и алкохолу.
Наметнувши страх народу, искоришћена је корона за стицање неограничене политичке моћи и манипулације и згртање великог новца од купопродаје скупе корона технологије, више десетина милиона маски, рукавица и других заштитних средстава. И скоро никакав успех. Корона се развија по тзв. природном току болести, по коме епидемија почиње да копни.
Многи оздрављују, показујући тако да је корона као и друга вирусна обољења – самоизлечиво обољење. Заборавили смо да народ болује и од других болести од којих свакодневно умире више него од короне.
Дезорганизовали смо, због корона вируса, здравствену службу и компромитовали здравствену заштиту.
Имајући све ово у виду да ли треба да окренемо лист?
Сећам се какав је однос лекара и заједнице био када се појавила сида, смртоносно неизлечиво обољење. Страх да добијемо сиду био је присутан на сваком кораку. Носили смо рукавице, брисали смо кваке на вратима у здравственим установама и обавијали их тракама газе натопљених алкохолом.
Хирурзи и стоматолози су избегавали да лече људе или су то чинили са крајњим опрезом. Обављали смо бесомучно дезинфекције по клозетима и купатилима. Тражили смо да знамо ко су ти, оболели од сиде у граду да бисмо избегли опасност од заражавања. Претили дискриминацијом. Отпуштали људе са посла. Прогласили смо је „кугом 20. века“, и много тога још.
Да додам, још: избегавали смо да се поздравимо и распитивали се да ли се сида може пренети прибором за јело, чашом за воду, у трудноћи са мајке на плод у материци и са млеком дојиље на бебу. Забрањивали смо људима полне односе и терали на употребу кондома. Одлазили код надрилекара. Сида је господарила животима и здрављем становништва.
Основали смо удружење „ЈАЗАС” за борбу против ње (председавајући је био из Зајечара). А онда, једног дана одлучили смо да о њој не причамо, да се не интересујемо о њој. Иако је она била ту негде, поред нас, као што је и сада. Ко је од наших суграђана инфициран ХИВ инфекцијом, нека о томе воде бригу лекари, постали смо немарнији према инфекцији… Али било је и користи. Научили смо да будемо одговорнији у односу на последице полних односа и још штошта о полној хигијени и безбеднијем полном животу.
Овакве заразне, смртоносне и неизлечиве болести одувек су претиле човечанству. Патњу и штете које су стварале – заборављали смо препуштајући се задовољствима и лепоти живота. Пролазећи кроз епидемије, учили смо како да се од њих чувамо да бисмо опстали. Измислили смо антибиотике и вакцине и прилагодили понашање тако да их, уз мало среће, избегнемо.
Шта би било – кад би било да нема короне. Појавила би се и запретила нека друга заразна болест. Микроби су свуда око нас. Као и ми и они се боре за живот и опстанак. Неки нас нападају и уништавају, уништавајући тако и сами себе, други сарађују са нама и користе нам у животу. Полазећи о тога, искористимо COVID-19 да стекнемо искуство и знање како да не оболимо од заразних боллести. Ако успемо да што више сазнамо о томе невидљивом свету микроба око нас, то ће бити највећа корист од епидемије.
У епидемији заразне жутице која је захватила Тимочку Крајину 1975. године, научили смо да треба користити шприцеве за једнократну употребу и да санитетски материјал стерилишемо сувим стерилизатором. У почетку, било је отпора на такве противепидемијске мере. Данас је незамисливо да се ради другачије. Ето користи, после епидемије једне опасне заразне болести која се такође понекад завршавала фатално.
Не дозволите да Вам прва мисао, ујутру када се пробудите, буде на корона вирус. Помислите на нешто што би Вас истински обрадовало тог дана. Похрлите том срећном догађају у сусрет.
Чувајте се и живите нормално!
