Министарство просвете је учинило највише што се могло до сада, направило је Упутство о понашању наставника, особља, родитеља и ученика у школама у време епидемије корона вируса. Сада је на Минстарству да се потруди да се то Упутство примењује у школама, обезбеђивањем материјалних средстава и едукације оних који треба да га примењују.
Чини се као да се закаснило и да то закашњење може да утиче лоше на све што се догађа, јер ће школе и сви који су у њима и око њих, почети школску годину недовољно припремљени. Када је борба са вирусом COVID-19 у питању, импровизације су највећа препрека победи над овом епидемијом. Најважније је отклонити неопходни узрок – агенс, захваљујући коме би дошло до продора корона вируса у школу и настанак епидемије у њој.
Пред изазовом поновног враћања у школе 1. септембра, наставници су збуњени, а родитељи забринути. Ни једни ни други не мисле да је упутно почети школску годину баш следећег месеца. Без обзира на податке „ковид рачуноводства“ у које сумњају и стручњаци и лаици, подаци о кретању новооткривених инфицираних корона вирусом говоре да епидемија и даље пламти. Ни лаици не верују да ће се за десетак дана, колико је потребно да се ученици врате у школе, број новооткривених инфицираних корона вирусом свести на једноцифрени, пошто то само по себи не значи и крај епидемије. Њен крај можемо славити када од последњег случаја обољења прође 28 дана. Из тог разлога можда би било потребно сачекати још један месец пре него што ученици поново крену у школе.
Али, као што поменух на почетку, школе нису ни ковид амнбуланте, ни ковид болнице. У школама су здрави људи и деца који, ако би применили мере предложене из Упутства и остварили добру сарадњу са родитељима и заједницом на подручју школа, могли да почну да раде од 1. септембра. Притом, треба уважавати све специфичности школа и заједница у примени предложених модела наставе. Могуће је да све школе на целом подучју Републике не почну истовремено школску годину. На подручјима као што је Неготинска Крајина где има мало ђака у школама, и на другима где постоје насеља и општине у којима нема оболелих од корона вируса или их има само спорадично, школе могу да раде од 1. септембра, а тамо где се епидемија и даље одвија – не морају.
Највећи проблем за коришћење Упутства је едукованост наставника, особља, родитеља и осталих у школи и на подручју школе. Повратак деце у школе је обавеза свих у заједници, посебно примена свега траженог како се деца у школи не би разболела, и само ако знају шта да раде и зашто то што раде – раде. То је највећи проблем, а затим су потребна и финансијска средства за техничка решења: набавка маски, средстава за дезинфекцију и др. Остали проблеми ће настајати у вези са субјективним и објективним тешкоћама и могућности сваке појединачне школе.
На крају, што је и основни смисао ове поуке јесте одговорити на питање да ли је могуће спречити да у школама плану епидемије вируса COVID-19, после повратка ђака у школе 1. септембра, које би их претвориле у нова жаришта епидемија широм Србије. Могуће је! Искуства у земљама западне Европе говоре да школе раде упркос епидемијама које у тим земљама пламте. У Француској је, рецимо, једна студија у вези с тим показала да се само неколико процената ученика заражава корона вирусом у школи: највећи проценат се заражава корона вирусом ван школе. Ученици у тим земљама, током четири часа боравка у школи, носе маске и поштују противепидемијска правила, али чим се настава и боравак у школи заврше изађу на улицу или на игралишта, где се друже са другом децом, одмах збацују маске и инфицирају се корона вирусом. Такође се инфицирају поменутим вирусом од одраслих у домаћинству. То ће се догодити и у нашем случају.
Елем, ако обезбедимо могућност да отклонимо тзв. неопходан узрок настанка епидемије у школи, а то значи спречити да у школу уђе агенс, извор заразе, болесник од вируса COVID-19 или неко ко је заражен вирусом короне, а нема никакве симптоме болести, у школи неће доћи до појаве епидемије. Исто тако морамо промптно да реагујемо ако се појави сумња да код неког у школи постоје неки почетни знаци короне и такву особу уклонимо из школе. Ако то урадимо, неће доћи до појаве епидемије. Све то је предвиђено поменутим Упутством. Значи, епидемиолошки метод је научни метод који, ако се доследно примени, обавезно даје планиран резултат.
Сада би се подсетио једног пројекта Завода за заштиту здравља „Тимок” у Зајечару – „Лето без епидемија” са краја XX века, по коме је било важно да се спречи у летњем периоду настанак епидемија на целом подручју Тимочке Крајине, нарочито цревних заразних болести, у периоду од 15. маја до 15. септембра сваке године. Стриктним испуњавањем пројектом предвиђених обавеза и активности постигнут је планирани резултат.
Прецизном применом епидемиолошког метода постигнуто је да током последње три године XX века није било ниједне епидемије заразних болести током лета, на великом подручју на коме је живело 240.000 становника. То ми даје за право да тврдим да је и у школи могуће нешто слично остварити доследном применом епидемиолошког метода!
