Ковид мења све перспективе и погледе у којима људи живе и виде ствари око себе. Нормално постаје ненормално, истинито – лажно, здраво – болесно.
Обрнуло се наопако са вирусом COVID-19. Позитивно је постало негативно, а негативно позитивно.
Срећу се на улици два пријатеља и онако, уздржано на одстојању са маском, један држи у руци папир, маше са њим, и више пута радосно понавља пријатељу – негативан сам, негативан сам… Негативан је на тесту у ковид амбуланти. Радује се, а током живота се трудио да стално буде позитиван. Није баш увек успевао у томе, али је у својој околини важио за позитивну личност.
Или, ето, та фамозна маска. Да ли је позитивно или негативно бити са маском на лицу? Током целог живота смо на људе са маском, који нису јасно показивали ко су и шта су, гледали са подозрењем, избегавали њихово друштво. Маску су носили пљачкаши, разбојници… Крили су се они и под маском и без маске, а сада су под маскама и показују се јавно. Под маскама су и они који се нису претварали, нити су имали за шта се маскирати у животу, данас су под маскама. COVID-19 је у том погледу савезник и једних и других. Сада је, уопште посматрано, позитивно носити маску. Што је некада било негативно, у доба вируса COVID-19 претворило се у позитивно.
И та, социјална дистанца. У почетку епидемије, када смо први пут чули тај појам, неки су негодовали, јер је тако исказан подсећао на разлику између људи у знању и имању, на растојање на друштвеној лествици, које је обезбеђивало привилегије, показивало да су они на већој друштвеној дистанци од осталих имали велику плату, били на позицији директора, министара, припадали економској и политичкој елити. У социјализму, који је почивао и на једном од три принципа – једнакости, тежило се смањивању друштвене дистанце између људи, тежило се једнакости у правима и богатствима, у знању и имању. У то време то је било позитивно, а сада негативно. Сада је упутно, чак врло важно, нужно, повећавати социјалну дистанцу између једних, других и трећих, на већу од 2 метра.
Или, увек смо зазирали од оних људи који су нам у рукавицама, подмукло, прилазили, када би нешто хтели разговарати или тражити од нас. У COVID-19 епидемији, бити у рукавицама у свакодневици, у односу са другима је постало је веома пожељно и позитивно.
Позитивно је данас често, чешће него инааче – прати руке млаком водом и сапуном и дезинфиковати их понекад током дана. У прошлости до короне, а код неких и сада, нисмо баш много поклањали пажње личној хигијени. Чак смо били склони да се подсмевамо онима који то редовно чине. Изговарали смо се једном занимљивом и веселом доскочицом: „Чистоћа је пола здравља, а нечистоћа друга половина”. Због тога смо два-три пута, боловали од цревних заразних болести, а деца, од глисти и цревних паразита. Али, ето, дочекасмо да нас COVID-19 опомене, надам се и научи, да је позитивно често у току дана прати руке.
Најзад стигосмо до вакцине. То ће у наредним месецима бити најинтересантнија тема у Србији. У последње три, четири деценије настојали смо да покажемо да је опасно примати вакцину, значи – негативно. Формирала се чак и једна друштвена група – антивакцери. Почело се стварати уверење да су они са својим настојањима да наговоре народ да не прими вакцине – позитивни.
Због тога Србију захвати епидемија малих богиња у којој бејаху и неколико смртних случајева. Антивакцери су склони да у своме уверењу жртвују и своју децу, бранећи им да се вакцинишу. Е, сада, када COVID-19 бесни Србијом, и када се очекује и сва нада полаже у моћ вакцине да епидемију заустави и спасе српски народ, вакцинисање је нужно потребно, тј. позитивно.
Могли бисмо тако још таквих примера ређати, али није смисао ове приче само у томе да покаже да су предрасуде штетне по здравље, него да и од велике и опасне епидемије може бити користи ако на њене изазове сврсисходно мењамо понашање тако да сачувамо живот и здравље.