У Речнику српског језика постоји изрека „од данас, до сутра“ када хоће да се искаже неки суд о нечему што има несигурну будућност, о некој неуспешној активности која неће довести до резултата, о траљавом приступу неком послу чији је успех неизвестан.
Синтагма „од данас до јуче“ је пародија на претходне теме, јер означава да се у неком послу заостаје толико да се иде у назад, односно да се, упркос напорима и активностима да се нешто побољша, оно погоршава и враћа се на нивое од пре неколико и више дана.
На основу извештаја о кретању епидемије COVID-19, имам утисак да је ситуација у Србији таква. Прекјуче (26. јула) број новооболелих је био највећи – 467! Што се тиче јучерашњег дана, број је поново прешао цифру од 400 оболелих – нимало наивно, нимало задавољавајуће.
Злокобно одзвања оцена др Кона (Предраг) Србијом да је Београд „епидемиолошка бомба“, а још горе звуче речи професора др Пелемиша (Мијомир) да је „у Србији корона вирус присутан у сваком месту, да вирус није слабији и да су компликације теже и опасније по живот“ и да „грађани Србије треба да спрече ширење болести поштовањем свих мера и препорука републичког Кризног штаба“.
Изгледа да се закаснило са мерама које треба држава да спроводи, односно њен Кризни штаб, па се одговорност поново пребацује на грађане.
Када се ради о жаришту епидемије какав је Београд, у свим уџбеницима епидемиологије и Приручнику за спречавање, сузбијање и одстрањивање заразних и паразитарних болести пише да се жариште епидемије мора затворити.
Београд је данас пример „српског модела“ сузбијања епидемије. Ако смо у једном моменту следели „кинески модел“, одустали смо од њега. Кинези су град од 12 милиона становника затворили, као и округ од 60 милиона становника, у чијем је тај град у седишту, и угасили епидемије.
БЕОГРАД ЈЕ САДА ПРИМЕР ЕПИДЕМИЈСКОГ ЖАРИШТА КОЈЕ СВАКОДНЕВНО УГРОЖАВА ЦЕЛУ ЗЕМЉУ
Одмах после укидања свих строгих мера заштите од корона вируса, Београд је постао главно жариште епидемије, јер је у њему било 80 одсто заражених корона вирусом. У односу на значај жаришта за ширење епидемије у Београду су промењиване „козметичке мере“ заштите.
Не могу, а да не упоредим: У време када је на Косову избила епидемија вариоле, цело Косово је проглашено за жариште и било је затворено све док није епидемија угашена. За такву меру нису биле баш погодне политичке прилике у великој Југославији, нити је затварање Косова било популарно. Није вредело ни што је постојала ефикасна вакцина, ни каква-таква антивирусна терапија.
Када је реч о мерама за спречавање ширења неке заразне болести, у овом случају вируса COVID-19, постоје хитне и накнадне, дугорочне мере.
У хитне мере спада затварање жаришта епидемије. Кризни штаб није смео да предложи затварање Београда, ни по цену да се сви у Србији разболе. И то се догодило. (Не)одговорност грађана остаје, али би и она била сразмерно мања да су предузете на време и друге адекватне мере борбе против корона вируса.
