Полазак деце у школу показао је да се и у овом случају опет тражи и помиње и тражи кривица неког у вези разних појава у време епидемије корона вируса. Сада су криви родитељи што су дете са позитивним налазом на корона вирус пустили у школу, а нису то пријавили, или ће се наћи неки други кривац у школи и породици ако деца не носе маске, не перу руке и не држе дистанцу. Око много тога пронаћи ће се кривица и ђака и др.
Током епидемије вируса COVID-19 у Србији, од самог почетка тражени су и налажени кривци. Били су то путници из Италије у којој је почела епидемија, па повратници, наши радници из земаља западне Европе који су долазили на одмор, па чланови Кризног штаба који су предлагали драстичне мере, па председник који не носи маску а од свих других тражи и преклиње их да то чине, епидемиолози који су вирус короне, у почетку, изједначавали са вирусом грипа и веровали да је то „смешан грип“, па млади који проводе време по кафићима без маски, активисти који су се окупљали пред изборе, слављеници који су победили на изборима, демостранти, навијачи дербија, туристи који иду и враћају се с мора, и ко зна ко све још није у овој епидемији корона вируса – крив. Да бисмо открили кривца, Кризни штаб је међу мере сузбијања епидемије увео и потказиваче.
Толико је пута и у толико прилика тражен и налажен кривац током COVID-19 епидемије у Србији, поред осталог и уз помоћ потказивача, да се питам да ли је природа српског народа таква да увек за неке своје погрешне поступке тражи кривце и ради сазнања ко је крив – цинкароше. Кривица иде са грехом, а затим следи и казна. Било је и јавног признавања кривице најмоћнијих, али није било кажњавања. Казне које су предлагали не односе се на њих!
Ми смо почетком 21. века, прогласивши се цивилним друштвом, увели у школе грађанско васпитање. Грађанско васпитање је васпитање за друштво одговорности и обавеза и њихово испуњавање. На томе би се заснивала демократија и дисциплина грађанског друштва. Али, када прошетамо улицом, или смо у куповини у маркету, у ресторану и кафићу, па погледамо колико људи носи маску која је једна од четири обавезне мере заштите од корона вируса, одмах можемо закључити да ми нисмо друштво обавеза и одговорности. Од сто људи маске носи десетак! Ми још увек тражимо оправдање за наше понашање изговарајући се да смо друштво у транзицији.
Изгледа да је наше испољавање тражења кривца и кривице и затим и спремност да се кривац што је могуће строжије санкционише, чак са 250.000 динара (министар здравља), у ствари последица тешког, још недефинисаног друштеног поретка са елементима диктатуре, које је само још више учинило сложеном немоћ медицине и патњу народа условљеном ковид диктатуром. Нажалост, можемо гајити наду да ћемо се ковид диктатуре ослободити вакцином, али друштвеног уређења које има све карактеристике диктатуре нећемо скоро.
