За оне са подручја Тимочке Крајине који се баве корона вирусом, или барем за Зајечарце, долазак на простор југоисточне Србије професора доктора Бранислава Тиодоровића, једног од оних који се често виђа на конференцијама за новинаре Кризног штаба, задуженог за кретање и контролу епидемије вируса COVID-19, дефинитивно је обележио прошлу недељу у Зајечару.
Проф. др Бранислав Тиодоровић посетио је Здравствени центар и Градску управу у Зајечару, присутвовао конференцији на којој је говорио шта и како треба радити на сузбијању епидемије корона вируса на подручју Тимочке Крајине и похвалио је рад здравствене службе и локалне самоуправе.
На конференцији је учествовала и др Јелена Цветковић, епидемиолог Завода за јавно здравље „Тимок” Зајечар која је поднела извештај о епидемиолошкој ситуацији на подручју Тимочке Крајине. Случај је хтео да њен сусрет са проф. др Тиодоровићем буде сусрет ђака и професора. Др Тиодоровић је био ментор поменутој докторки док је специјализирала епидемиологију на Институту за јавно здравље у Нишу.
Са њим је разговарала, како рече, „формално и неформално“, веома задовољна тим сусретом. Али, остаће забележено, да проф. др Тиодоровић не нађе времена да усред епидемије корона вируса и када је Зајечар једно од могућих жаришта епидемије посети Завод за јавно здравље „Тимок“ у Зајечару и у непосредном сусрету разговара са екипама Завода, да их из прве руке упути шта да раде, охрабри и покуди, ако треба; као велики стручњак превентивне медицине и педагог.
Имао сам прилике у животу да упознам људе од науке и струке који су веома поштовали своје учитеље.
У неким сложеним сутуацијама и пред сложеним стручним проблемом неко би од њих помислио или рекао, јавно, да сви чујемо: „Шта би сада рекао мој учитељ тај и тај?” или, „да ли би тако урадио мој учитељ?”. Покренут том идејом, поставих себи питање шта би сада рекли његови претходници из легендарног нишког Пастеровог завода, који ове године обележава 120 година постојања и рада.
На пример, др Ступаревић, директор Пастеровог завода у Нишу, тридесетих година 20. века, који је оставио дубог траг у здравственој култури Тимочке Крајине радећи на сузбијању ендемског сифилиса, маларије, цревних заразних болести и туберкулозе.
У то време, претеча данашњег Завода за јавно здравље „Тимок” у Зајечару био је Дом здравља, којег је, поред др Ступаревића, касније пред Други светски рат посећивао често др Младен Хаџи-Павловић, такође директор Хигијенског завода у Нишу, а после рата проф. Зорка Перошевић, епидемиолог и други.
На крају, како би оценио овај поступак актуелни директор Интитута за јавно здравље у Нишу, проф. Мирослав Стојановић који је Зајечарац. То је та прва непријатна вест у вези епидемије корона вируса.
Друга непријатна, али много непријатнија и забрињавајућа вест је чланак у листу „Данас” од 30. јула о Кризном штабу, његовом саставу и статусу и задужењима у њему појединих чланова. Просто је невероватно да је тело формирано на основу Закона о влади, уместо на основу Закона о сузбијању заразних болести.
На основу тог Закона, постоји Републичка стручна комисија за заштиту становништва од заразних болести, састављена од професионалаца, о којој не беше помена током свих ових пет месеци борбе против вируса COVID-19. Она је сувишна, уместо да је то Кризни штаб.
Највећи број чланова Кризног штаба нема везе са медицином. Импровизован по саставу, Кризни штаб повлачи дилетантске, нестручне, импровизоване потезе против короне, а резултат тога је одуговлачање и пролонгирање, без краја, тока епидемије.
Из свега што се о томе зна, Кризни штаб нема права да доноси одлуке, осим препорука. Ето, то је друга непријатна вест у време када протестује више хиљада лекара и других истомишљеника, тражећи промене у Кризном штабу, које Председник прогласи нерадницима и кибицерима, а проф. др Дарија Тепавчевић Кисић да нису стручни да оцењују рад Кризног штаба јер се не баве заразним болестима! То је друга непријатна вест са којом желим да вас упознам.
Када се ради о непосети проф. др Бранислава Тиодоровића, члана Кризног штаба за сузбијање вируса COVID-19, Заводу за јавно здравље „Тимок” у Зајечару, остаје да он сам процени колико је то било потребно.
