Да се мало за празник позабавимо флозофијом.
У покушају да поставимо питање и дамо одговоре: „Шта је…?” и „Шта смо…?” у ковитлацу корона вируса, ковитлацу живота и здравља, болести и смрти, да бисмо, ако је могуће, лакше живели и изградили ставове о могућности живота сада и сутра, а не у илузији, од јуче или у годинама које су иза нас. И све то у тренутку када ћемо некако оклевајући, без загрљаја и стиска руке, пожелети срећу и успех у животу и раду, и испуњење жеља, у још једној епидемијској години, са маскама на лицу, са одстојања од два метра и са кратким разговором, спутани, „затворени“ и сами.
Елем, у овој причи у покушају да се да одговор на постављена питања или бар започне размишљање о њима, пошао сам од једне филозофске идеје француског филозофа Дериде, ИДЕЈЕ О ДЕКОНСТРУКЦИЈИ, која је настала 60-их година прошлог века, заснованој на преиспитивању свега постојећег и раздвајању супротстављених ствари у тежњи да се човек ослободи лажи и предрасуда и дође до истине и слободе. Тако је започео и НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК, које касније политика као игра моћи извитопери и претвори га у насиље моћних над слабима, богатих над сиромашнима. На крају, и власти насиљу моћних мањина, над слабом и сиромашном већином.
Али, да покушам да то доведем у везу са овом пошасти епидемијом вируса COVID-19, у свету и код нас. Крајем прошлог столећа дође до нечега у свету, да се преиспита стање свега постојећег, што политика убрзо искористи и наметну игру моћи, сруши Берлински зид, започе ратове, пропадоше државе и политички системи, оспори науку, створи се неизвесност о будућности и несигурност у постојање и опстанак живота и здравља.
Свет започе да живи у једној игри илузије и политичкој магли и све се окрену наопачке: нормално постаде болесно, перверзно здраво, истинито лажно, морално неморално, а неморално морално. А онда наиђе COVID-19, пандемија која захвати и нашу земљу и све промени, и окрену наглавачке. У магли незнања, неодлучности и неозбиљности сваке врсте политике наметну силу и још више отежа живот народу, који му до неподношљивости доноси COVID-19.
Подјарми и медицину као једину истину и упрегну је у политичку игру моћи која „ради живота и здравља народа“ у тренутку када јој се то свиђа и када јој је потребно – „зауставља живот“. Тако се идеја деконструкције показа као ортак вирусу COVID-19 који му помаже да побољева народ и односи људске животе.
Остаде нам мало простора и за либидо и његово деловање у сузбијању КОВИДА у СРБИЈИ 2020. године. Либидо је моћ, снага неограничене моћи коју поседују појединци. Настаје током развоја полног нагона човека као део нагона за самоодржањем. Она може да се развија нормално и постане продуктивна са узрастом, или да иде у ненормалном и перверзном правцу, када посеже за насиљем и рушењем. Уједињени у групе, појединци са јаким либидом могу да учине пуно у животу, или да разоре сопствени живот и наруше и разоре породицу и живот људи у свој околини.
Либидо долази до изражаја код учесника у остваривању неког великог пројекта који се односи на регулисање неких појава у целој заједници (рат, епидемије и сл.), са тог становишта посматрам како у сузбијању епидемије делују Кризни штаб, „Удружени против КОВИДА” и „Струка против КОВИДА” усуђујући се дам кратку анализу њиховог деловања на епидемију.
СВИ ВЕРУЈУ ДА СВЕ ШТО ЧИНЕ, ЧИНЕ ЗА ЗДРАВЉЕ НАРОДА, али намере и резултат њихових активности то не оправдава. Кризни штаб има велики либидо и огромну моћ, али у илузији и магли незнања, разуларености и погрешном усмерењу либида народ потцењује, силом намеће мере заштите и користи COVID-19 у политичке сврхе. Највећа грешка је што је пуштено да се епидемија развија у смислу стварања „имунитета крда“. Политичарима служи да остваре и задрже неограничену моћ над народом. Зато је њима потребно да епидемија што дуже траје, без обзира на жртве. Што дуже трајање епидемије то већа моћ, и већа финансијска корист. Моћ и новац су испред здравља народа. Уместо превентиве, јача се болничка здравствена заштита, а о вакцини и вакцинацији ствара се погрешна, негативно слика.
Када је реч о групи „Удружени против КОВИДА”, њихов је либидо велики, али моћ никаква. Зато не могу нешто нарочито учинити у смислу сузбијања епидемије.
Друга група, „Струка против Ковида”, такође поседује велики либидо, али лута у тражењу правца и методе у борби са короном. Уместо да се бави превентивним мерама, њени стручњаци разјашњавају клиничку слику болести и како се она лечи, компликацијама и последицама по здравље, бавећи се тако неком врстом „куративне превентиве“. Они су заслепљени болницама и клиничком медицином, ликом лекара који лечи, који не сузбија епидемије, а не доктором – ликом лекара који поучава народ (доктор од doceo, docere – поучавати).
У таквој ситуацији, која је боља и извеснија него раније, јер стижу вакцине, морамо се показати на делу стрпљењем у ишчекивању вакцина и применом свега онога што смо до сада чинили, осим оних који су добили вакцину или прележали COVID-19. Они су срећни, слободни људи.
