Јучерашњи извештај о епидемиолошкој ситуацији и развоју епидемије вируса COVID-19 у Србији, говори да се крећемо ка постизању „имунитета стада“ или колективног имунитета.
Када се број инфицираних креће више од 3.500 на дневном нивоу, број умрлих је прешао 1.000, а прогнозери даљег развоја ковида помињу да би број инфицираних на дневном нивоу могао бити и 7.000, очигледно је да смо ми најзад изабрали као приступ гашења епидемије постизање „колективног имунитета“.
Започели смо кинеском методом, затим смо копирали Енглезе и најзад завршавамо тзв. трећим таласом који није ништа друго него копија „шведског модела“ гашења епидемије. Колико је то било глупо и погрешно у раду Кризног штаба, сама је оценила његова председница када је изјавила: „На својој кожи сам осетила да је пресликавање са једне земље на другу глупо и непродуктивно”. Колико ће штете бити од тога и колико ће још оболети и умрети људи нико не зна, осим што прети озбиљна оспасност да „пастири“ у Србији изгубе стадо.
Погрешне одлуке и оклевања Кризног штаба да предузме благовремене и целисходне мере против короне, доводи га у цајтнот када се јавља идеја о поновном „затварању“, највише из разлога смањивања контакта између људи који се окривљује за најозбиљнији услов ширења епидемије. Али, показало се да „затварање“ није угасило епидемију, а посебно сада не би успело, јер се корона вирус раширио и даље се шири у целој Србији.
Пошто се не предлаже да се тестира сво становништво, када би био откривен највећи број могућих извора заразе, у једном тренутку, пре неки дан, ковид стручњаци су поручили у паници да треба забранити сваки контакт између људи, поткрепљући то идејом да би данас у Србијии свако могао бити извор заразе. Излаз је потражен у изменама и допунама Закона о заразним болестима, али се заборавља да је тај закон био у прошлости успешан код сузбијања више епидемија заразних болести у Србији, укључујући ту и епидемију вариоле у Југославији у раним седамдесетим годинама XX века.
Када је реч о епидемији вируса COVID-19 у Тимочкој Крајини запазио сам да се корона вирус појављује у малим породичним епидемијама, када оболи 2 до три члана у некој породици уз могућност да неко умре. Тада наступају велике патње и ненадокнадиве штете за породицу и друштво. Посматрао сам такву појаву у четири села тимочког реона неготинске општине. У осам породица из четири села у неготинској општини, оболело је 28 мушкараца и жена, и умрло шест. Из тога се лако може закључити да се борба против ковида, која је била усмерена на спречавање обољевања појединаца мора проширити на породице.
Разбољевајући породице корона вирус их разара и економски осиромашује. Доводи их у стање сиромаштва које би морало да постане предмет солидарности и интересовања за економску помоћ породицама које су претрпеле штету од корона вируса. Треба озбиљно размислити о новчаној помоћи од најмање 1.000 до 2.000 евра, коју треба доделити одмах свакој од тих породица. Ако можемо да дајемо накнаде за уједе паса луталица до 100.000 динара свакој повређеној особи, онда би требало помоћи породицама погођеним вирусом COVID-19 знатно већом новчаном помоћи.
