Поводом годишњице рођења глумца Зорана Радмиловића, у Позоришном музеју у Зајечару биће приказан документарни филм „Глумчина“, у петак 10. маја 2024.
Почетак је у 12:00 сати.
Филм “Глумчина” о великом српском глумцу, рођеном Зајечарцу Зорану Радмиловићу, који је својим јединственим даром обележио другу половину 20. века и оставио неизбрисив траг у историји српског театра, рађен је у продукцији „Сити групе“ из Ниша, а копродуцент је Народно позориште Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић“. Сарадник на сценарију је Милан Цаци Михаиловић, а редитељ филма је Владимир Ристић.
У филму учествују: Милан Цаци Михаиловић, Селена Вицковић, Душан Ковачевић, Мира Бањац, Владимир Ђуричић, Братислав Ђорђевић, Сека Саблић, Милош Вешовић, Здравко Шотра, Горан Марковић, Светлана Бојковић, Аљоша Вучковић, Горан Султановић, Новица Никић, Милица Краљ и Љуба Милуновић.
Зоран Радмиловић, један од најбољих и највољенијих српских глумаца, као и један од највећих комичара са ових простора, рођен је 11. маја 1933. године у Зајечару. Завршио је гимназију у Зајечару и био члан драмске секције коју је водио Милан Срдоч. Када се преселио у Београд, наставио је да се бави глумом.
На Академији за позориште, филм, радио и телевизију дипломирао је 1963. године у класи професора Мате Милошевића. Од 1962. до 1968. године Зоран је био члан Београдског драмског позоришта, а 1968. године је постао стални члан Атељеа 212 и у њему је наступао до смрти. Већ 1964. године му је додељена главна улога у позоришној представи „Краљ Иби“ која се сматра његовом „улогом живота“. Тада је до изражаја дошла Зоранова глумачка надареност и смисао за комику. Играо ју је до 1978. године.
Комад „Радован III“ је одиграо 299 пута. Ова улога му је донела титулу Краља хумора и импровизације. Своју последњу 299. представу „Радован III” је одржао 9. јуна 1985. године уз велике болове, али опет уз његову велику жељу представа је одржана до краја. Преминуо је 21. јула 1985. године у 53. години живота. Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом Гробљу у Београду.
Када је 1992. године донета одлука да се у Зајечару организују “Дани Зорана Радмиловића” исправљена је неправда према још једном Зајечарцу према коме се његов град дуго није односио како треба. Улица у којој се налази Радмиловићева родна кућа добила је његово име, позориште такође, а пре десетак година у близини позоришта, код градске библиотеке подигнут му је доличан споменик.
