Српска православна црква и верници 20. јануара славе Светог Јована Крститеља, празник посвећен светитељу и пророку који је крстио Исуса Христа на реци Јордан.
Празник Свети Јован Крститељ, кога данас слави Српска православна црква, посвећен је Исусовом рођаку, познатом као Јован Претеча.
Јован се зове Крститељ, јер је, по верском учењу, крстио Исуса Христа, а Претеча зато што је најављивао Христов долазак.
Он је у реци Јордану крштавао свакога ко се покајао. Живео је једноставно и аскетски, хранећи се инсектима и медом дивљих пчела, а одевао се у хаљину од камиље длаке.
Јован је убијен за време краља Јудеје Ирода који је наредио да се пророку одсече глава.
Верници, било православци или католици, врло често дају Јованово име својој деци. Православци славе крсну славу Светог Јована, а католици обично славе имендан.
Процењује се да је Свети Јован по броју оних који га славе на трећем месту међу Србима. Највише се славе Свети Никола и Свети Арханђел Михаил.
Чудотворна рука Светог Јована Крститеља
Његова десна рука, она којом је захватио воду из Јордана када је крстио Исуса Христа, и даље је у власништву Српске православне цркве, а чува се у манастиру на Цетињу.
Руку су у Европу донели малтешки витезови, који су је поклонили руском цару Николају. Касније су је Србима на чување, односно краљевској династији Карађорђевић, поверили руски витезови који су емигрирали из Русије, а у виду знака захвалности што је наша држава примала све избеглице. Рука Светог Јована најпре је чувана у српској Патријаршији, да би 1941. пред најездом Немаца однета у манастир Острог где ју је на чување оставио краљ Петар II Карађорђевић.
За овај празник везују се бројни обичаји
У народу постоји обичај да се људи на Јовањдан братиме и куме, јер се Јован сматра узором карактера и поштења.
За ову славу везује се обичај прања иконе. Обичај прања икона подразумевао је да се на данашњи дан иконе износе из куће после јутрења на реку, или бунар и да се умивају. Иконе су се брисале крпом која је поквашена у води. Мада је обичај одавно нестао, тада се веровало се да ће онога ко не умије икону стићи казна, те да ће му се те године одузети руке и ноге.
Према веровању, на овај празник не треба у руке узимати нож, као знак сећања на страдање Светог Јована. Жене никако не треба да дирају плетиво, маказе, а ни игле.
У давна времена постојала је традиција „прорицања“ судбине помоћу јајета, када се у поноћ између Богојављења и Јовањдана једно јаје се спушта у посуду с водом. Ако јаје потоне, верује се да је судњи дан близу.
Деци на овај празник треба избегавати давање намирница црвене боје, јабуке или сок, због симболике коју црвена боја носи, а симболизује невино проливену светитељеву крв.
Такође, домаћин који слави славу, обучен је у свечано одело на овај дан, дочекује госте и цео дан не седа док свећа гори, из поштовања према светитељу ког тог дана слави. Уколико домаћин није у могућности да стоји цео дан, уз његово одобрење обичај је да славу двори неко од млађих мушкараца.
Према веровању, овај празник је идеалан дан за полазак на пут, јер сви који данас крену на пут имаће заштиту Светог Јована Крститеља.