Друге фестивалске вечери 32. „Дана Зорана Радмиловића“, зајечарској публици представило се Народно позориште Београд представом „Очеви и оци“ Слободана Селенића.
Овај позоришни комад у новом савременом читању редитеља Вељка Мићуновића и драматизацији Кате Ђармати, испраћен је одушевљењем препуног гледалишта и вишеминутним овацијама публике.
Глумица Сена Ђоровић заблистала је у улози Нанке која јој је, по одлуци стручног жирија фестивала, донела „Зоранов брк“.
„Пресрећна сам због ове награде која носи име великог глумца какав је био Зоран Радмиловић. Сама представа је једна партитура, а ми смо ноте и ако не одсвирамо како треба немамо то што смо смислили, тако да ова награда заправо припада свима нама подједнако. Презадовољна сам како је публика прихватила представу, уложили смо велики рад, много времена је утрошено и ово је по много чему посебан доживљај“ рекла је на округлом столу критике награђена глумица Сена Ђоровић.
Кроз представу се све време провлачи дилема, шта је заправо очинска љубав. На то питање је пробао да одговори глумац Никола Ракочевић, који у комаду игра улогу Стевана Медаковића.
„Ја сам сигуран да у Србији понеки очеви воле своју децу на прави начин. На овим нашим просторима је помало срамота да отац воли отворено и емотивно своје дете. То је нешто на чему смо ми одрасли. Ми можемо да размишљамо шта је повод томе. Да ли је то генетика, ратови који су нас окруживали, дугогодишње ропство под Турцима, или смо просто тако научили да васпитавамо своју децу. Мада негде имам утисак да тек сада треба да научимо, ми као очеви, како да волимо своју децу на прави начин. Да имамо одговор на то вероватно се и не би бавили Селенићем, него му се из тог разлога стално враћамо да преиспитамо где грешимо и где се спотичемо и бојим се да ћемо се Селенићем још дуго бавити. Мислим да је то важно јер тако отварамо ову тему која је за наш народ јако лековита. Да схватимо који су то корени који нас вуку у зачарани круг наслеђа и да се ослободимо његовог терета“ казао је глумац Никола Ракочевић.
У Мићуновићевој савременој поставци, наши очеви и оци гледају нас и кроз причу Милутина Медаковића, кога игра глумац Милош Ђорђевић.
„Нисмо ми ниједно време прескочили. То су заправо врло мали скокови и ми стално упадамо у исте рупе. Одавно је овај текст написан, а ја када слушам неке реченице, схватам колико су и даље актуелне и колико су потпуно данашње. При том неко може да помисли да је текст адаптиран, а заправо није ништа убачено. То су све Селенићеве речи, тако да је то са једне стране дивно, а са друге застрашујуће“ нагласио је глумац Милош Ђорђевић.
Младог бунтовника у комаду, Михајла Медаковића, врло надахнуто игра глумац Александар Вучковић.
„Велико је питање како би завршио мој лик да је остао жив. Вероватно би постао један од тих очева, који стално нешто причају, а заправо су упали у ту неку чамотињу. Зато ми који припадамо млађој генерацији позивамо вас старије да се прикључите нашем бунту“ истакао је глумац Александар Вучковић.
У представи „Очеви и оци“ играју и Вања Ејдус, Вања Милачић, Ива Милановић и Никола Ристановски. Сценографију је урадила Зорана Петров, костиме Марија Марковић Милојев, док је за сценски говор била задужена др Љиљана Мркић Поповић.
