Данас су Велике или Зимске задушнице, које најављују припреме за почетак Васкршњег поста. У појединим крајевима знају их и као – Отворене задушнице, јер се верује да Свети Петар, кључар пакла и раја, на овај дан отвара гробове. Обичај је да се изађе на гробља и запали свећа покојницима.
Задушнице обележавају сећање дана одвајања душе од тела, члана Цркве. На задушнице се обавезно излази на гробље. Тада се обавља парастос или помен. Освећује се жито, прекађује гроб и пале свеће за покој душа умрлих. Обавезно се уређује гроб.
Кољиво или кувано жито се носи у парохијски или манастирски храм, као и на гробље. На дан задушница се служи Света Литургија, и тада свештеник вином прелива жито, а после службе се иде до гробова покојника. Поред гробова се пале свеће, а свештеник обави обред и окади гробове. Ако су покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на њихове гробове, читав обред се служи у храму.
Жито симболично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је симбол смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха.
Свећа је симбол светлости Христове.
На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига.
Црква је прописала посебне дане – Задушнице, и то четири пута годишње.
Задушнице увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих – Зимске задушнице су пред Месне покладе, у суботу пред Духове су Летње задушнице, Михољске су у суботу пред Михољдан, а Јесење, Митровске задушнице у суботу пред Митровдан.
