Другог дана Фестивала малих позоришних форми, зајечарска публика уживала је у монодрамама “Чај са кублај-каном” и “Војвода Живојин Мишић”.
“Чај са кублај-каном” је интимна прича о искуству Саше Радоњића, писца текста, из болнице током вишемесечне борбе за живот, сажета је у причу коју је новосадски глумац Југослав Крајнов режирао и одглумио.
„Представа је о уметности, о стваралаштву. Ово је истинита прича. Писац је заиста био тешко болестан. Када се човек налази у тим неким безизлазним ситуацијама он ипак налази снагу и моћ да то све окрене на страну лепог, на страну уметности, на страну стваралаштва. Он кроз читаву представу говори да нема никакве разлике између халуцинације и имагинације. Односно да је стањима халуцинације изазваних можданим ударом, доживео стваралаштво. Упркос болести нашао је простор за уметност и креацију“, изјавио је Крајнов након представе.
Југослав Крајнов је додао да је врло тешко глумити монодраму.
„Када глумац осети да публика не дише заједно са њим, онда је у проблему. Али мислим да сам од самог почетка добио тај фидбек, добио позитивну енергију, врло пажљиво су ме пратили тако да је било једноставно уживање да играм. Публика је била одлична. Лепо су ме примили и желео бих да захвалим домаћину, граду Зајечару и позоришту “Зоран Радмиловић” на пријему“ рекао је Крајнов.
У Монодрами „Војвода Живојин Мишић“ аутора др Миће Живојиновића, у режији Велимира Митровића и извођењу Бошка Пулетића, тешко болесни Војвода Мишић прелистава своје успомене, догађаје, историјске личности али и сасвим обичне људе, које је сусретао у значајним тренуцима свог живота.
Војводине успомене су наравно субјективне али како је целог свог живота имао чврст став и према времену и према људима и према догађајима, његове успомене, на сасвим нов начин осветљавају и време и људе и догађаје.
Глумац Бошко Пулетић о својој богатој глумачкој каријери и захтевности монодраме каже:
“Ја имам 76 година. Озбиљни људи у мојим годинама умиру, а ја правим монодраме, али се осећам лепо. Пре неки дан ми је пало на памет. Мени је ово 56. сезона. Имао сам 130 и нешто премијера, а ја сам радио само у три позоришта: Народном позоришту у Београду, у позоришту „Славија“ у Београду и у позоришту “Зоран Радмиловић”у Зајечару. Да не верујете, само у 3 позоришта за 56 година. “Монодрама је најтежи облик глуме, сигурно, зато што немате партнера. Сцена ионако важи за сваку представу као најусамљеније место на планети. Кад је монодрама, ништа нема усамљеније од тога, али је уједно и изазов, огроман. Захваљујући редитељу ове представе, господину Велимиру Митровићу, који је, када сам му понудио да ово радимо, рекао: „ Знаш ја никад нисам радио монодраму и све које сам гледао нису биле добре, јер изиђе човек са кофером, седне на њега и прича приче. Ја ово једино могу да ти направим као позоришну представу.“ Ја му кажем „Па ја то и хоћу.“ И он је управо тако и урадио, тако да је мени партнер сваки гледалац у овој сали, све време. Једино што је потребна огромна концентрација, јер то је сат времена усамљености на сцени, али видим према реакцији публике да је то добро” каже Бошко Пулетић.
Такмичарски део Фестивала малих позоришних форми завршава се данас (13. октобра) извођењем две монодраме. Од 18.00 сати на програму је представа „Нина“ ауторски пројекат Николине Вујевић, која је аутор текста, редитељ и глумица у овој представи.
Од 20.00 сати биће изведена представа „Последња шанса“ по тексту Мирјане Бобић Мојсиловић у којој игра Сузана Петричевић.
У част награђених, у четвртак 14. октобра биће изведена премијера монодраме зајечарског театра „Случај господина Костића“ коју је по тексту младог зајечарског драматурга Стефана Цокића режирала студенткиња режије Тамара Кострешевић. Игра Бранислав Мијатовић.