Пронашла сам га пре десетак година. Напуштен, усамљен и прилично оштећен, чамио је на тавану недовршене сеоске куће.
„Ваууу! Шта ће ово овде?”, питала сам своју свекрву.
„Што питаш? Па, гледај како је ружан, зато сам га склонила овде”, одговорила ми је.
Посматрам ја онај сточић… сав мастан, изгребан, раздрндан… сав у неким огреботинама, посекотинама и браздама, од који су неке биле дубље, неке плиће… Искрено, то ми је било мало чудно, јер сам знала колико се у тој кући намештај пажљиво чува. Нарочито кад су у питању стари комади, попут тог стола.
Замолила сам је да ми га поклони. Желела сам да га средим и користим у стану. Већ сам замислила тај сточић у некој нежној боји, са цветним мотивом по средини, јер је низак и округлог облика… ма баш сам имала велику жељу да га узмем, прелакирам и помогнем сиротом сточићу да започне живот од почетка.
Каже ми свекрва: „Па, сине, шта ће ти…? Имам ја нови, сличан овом. Даћу вам њега ако ти се толико свиђа. Мислим, глупо је да га носите у стан. Овај је стар бар четрдесет година… Како да ти кажем… ми смо га користили да на њему комадамо месо. Знаш оно кад кољемо за славу, прасе, јагње… Ни за то није више, мислила сам да га изгорим.”
Тада сам схватила одакле сточићу онолико ожиљака. Много му је смртних случајева прешло преко главе.
Елем, прошло је од тог мог првог сусрета са дивним сточићем скоро десет година. Ове зиме смо реновирали стан и ја сам га се сетила… Пошто сам ономад успела да га спасим ватре, отишла сам по њега на онај таван, спаковала га у гепек и однела у „салон лепоте“ где га је једна дивна жена потпуно оживела и дотерала.
А сви су мислили да је његово прошло. Да је касно.
Никад – није – касно!
Није важно колико година имаш и колико ожиљака носиш.
Ето шта се мом сточићу догодило… Преселио се у град, средио се. Сада има нови живот и вољен је. Упознаје нове људе, дружи се, има леп стан. Чак се и сликао за Инстаграм! (Можете га упознати на мом профилу @asikzena)
А био је стар, сломљен и одбачен.
Међутим, неко је у њему видео потенцијал и помогао му да живи како заслужује.
Ок… ја сам коуч и то је есенција мог занимања: помоћи људима (а изгледа и столовима) да живе живот који заслужују и искористе свој пуни потенцијал.
Али, заправо, почетак новог живота лежи у тој једноставној премиси: За нови живот, и то у пуном сјају, никад није касно!
До читања,
Ашик Жена
