Један од циљева одрживог развоја УН носи назив „Одрживи градови и заједнице” који има за циљ стварање одрживих градова – градова који су приступачни, са добрим системом јавног превоза, бициклистичком и пешачком инфраструктуром и великим бројем зелених површина и са великом ангажованошћу грађана. С тим у вези, даљи развој друштва и препознавање досадашњих проблема је довело до развоја могућег решења, односно до развоја микро-мобилности.
Како се дефинише микро-мобилност?
Извештај Сигурна (безбедна) микро-мобилност (Safe Micromobility, International Transport Forum, 2020, p.14) предлаже да се микро-мобилност дефинише као употреба микро-возила: возила са масом не већом од 350 килограма и брзином од 45 километара на час.
Микро-мобилност укључује употребу искључиво лаких возила, као што су бицикли, е-тротинети, е-бицикл, итд. и омогућава најефикасније коришћење постојеће путне инфраструктуре за наше градове, наше здравље и нашу будућност. Ова возила производе ниску количину издувних гасова и емитују веома мали ниво буке. Такође, представљају и најбољи начин превоза на кратким релацијама.
Више о предностима е-тротинета прочитајте на овом линку.
Као што се да приметити микро-мобилност је термин који се повезује са све популарнијим лаким возилима који се данас могу наћи на градским улицама широм света. Извештај ИТФ предлаже и класификацију према другим карактеристикама као што су снага, ширина и дужина. Ове класификације би се могле користити за регулисање микро-мобилности и у ком правцу треба развијати инфраструктуру.
На слици је предложена дефиниција и класификација микро-мобилности из ИТФ-овог извештаја „Сигурна микромобилност”.
Оно што је кључно за микро-мобилност јесте да је то један делић флексибилног мулти-модалног превозног система који људима пружа приступачније и одрживије изборе мобилности. У комбинацији за осталим видовима превоза би свакако дао зодовољавајуће резултате.
Још једна важна ствар коју треба напоменути код микро-мобилности је да бележи убрзани раст капиталних инвестиција, више од 5,7 милијарди долара током последње четири године.
Велики проблем је што Србија није урадила тзв. микро-мобилност на својим путевима и улицама, и као по обичају каснимо са реаговањем и доношењем конкретних мера.
С тим у вези удружење „Сигурнестазе„” је покренуло израду брошуре „Смернице за развој микро-мобилности у Репубици Србији” за шта нам је потребна подршка спонзора. Брошура ће бити двојезична (српски и енглески) и објављен као e-book и моћи ће бесплатно да се преузме.
Улица је основни архитектонски простор града, и није намењена само за кретање моторних возила већ и за кретање осталих учесника у саобраћају (пешака, бициклиста, е-тротинета…) и од ње зависи живот насеља и људи који ту живе.
Поред лошег рада на микро-мобилности у Србији се лоше ради и на промоцији урбане мобилности. Мобилност је пре свега кретање људи а не само моторних возила. Неопходно је подржавати и стимулисати кретање пешака и бициклиста и радити на безбедносној инфраструктури за ову врсту учесника у саобраћају.
Више о томе како унапредити бициклистички саобраћај у Србији прочитајте на овом линку.
Док се у појединим стручним круговима сумња у дуговечност микро-мобилности и док се сугерише да су е-тротинети и е-бицикли тренутни тренд, пораст њиховог броја на градским улицама широм света не може се занемарити. У прилог томе говоре и подаци једног истраживања које показује да ће до 2024. године, у свету у употреби бити 4,6 милиона изнајмљених тротинета, што је скок са 774.000 комада из 2019. године.
Наша брошура „Смернице за развој микро-мобилности у Републици Србији” ће разматрати микро-мобилност као колекцију одрживих видова транспорта који покреће читав низ питања везаних за савремени концепт уређења градова. И намењена је широј јавности те је стога основни циљ да на једноставан и разумљив начин представи околности у којима функционише микро-мобилност и могућности за његово унапређење.
Фокус наше брошуре био би на примени „хуманог инжињеринга“ који захтева другачији приступ решавању проблема и другачије обликовање саобраћајног простора уз примену иновативних, практичних и једноставних решања која би задовољила све учеснике у саобраћају. Другим речима, уређењем простора треба се фокусирати на човека и стварним захтевима и потребама које имају крајњи корисници. Да би дошли до задовољавајућег решења потребно је сагледавање целокупне уличне мреже наших градова и предузимање низа саобраћајно-регулативних, грађевинских, урбанистичких и архитектонских мера чији би циљ био формирања јединственог и безбедног простора доступног за све кориснике.
Више о предностима зоне 30 прочитајте на овом линку.
Више о предностима зоне успореног саобраћаја прочитајте на овом линку.
Овакав поглед на урбанистичко планирање фокусира се на поновно повезивање града и његових становника, а не на раздвајање и изолацију која се догодила фаворизовањем моторног саобраћаја.
Да би се остварио концепт „Одрживи градови и заједнице” неопходно је креирање националне политике која ће подстицати и омогућити да се локалне самоуправе крећу према одрживој урбаној мобилности. Што је и главни циљ наше брошуре.
Данас већина градова у Европи ради на имплементирању планова одрживе урбане мобилности којима се дестимулише моторни саобраћај док се предност даје и ради на унапређењу алтернативних видова мобилности.
Алтернативни видови мобилности традиционално укључују пешачење, бициклизам и јавни превоз али не и микро-мобилност. Нашом брошуром желимо да проширимо дефиницију алтернативне мобилности и да укључимо опцију одрживе микро-мобилности.
Да би се искористиле предности које микро-мобилност носи са собом потребно је да креатори система како на државном тако и на локалном новоу створе окружење погодно за инвестиције и примену добре праксе које иду у корист граду и његовим грађанима. Развојем микро-мобилности могу се створити услови да градови постигу своје климатске циљеве, да се простор врати грађанима и да побољша њихов квалитет живот.
Ово је свакако јако дуг пут који почиње снагом аргумената, којом можемо да се трудимо да укажемо на потребе промене свести грађана, надлежних и струке. Такође смо свесни да је та промена неминовна, јер у супротном ће нам комплетан јавни простор бити заузет аутомобилима, што паркираним, што њима намењеном инфраструктуром. Требало би свако само да погледа улицу у којој живи и видеће који је однос јавног простора намењен моторном саобраћају а који осталим учесницима у саобраћају.
У ширењу ових порука пре свега, онда и у студијама изводљивости, могућим и оптималним решењима, снагама, слабостима, могућностим, претњама, као и у извођењу самих решења и презентовању широком аудиторијуму, на путу до одрживих градова и заједница у великој мери могу да помогну информационе технологије. Намеће се ГИС као неопходан алат из те категорије.
Географски информациони системи могу веома ефикасно да послуже као недвосмислено средство комуникације између свих актера у сфери пројектовања саобраћајница, као и у двосмерној комуникацији струке и „политике“, међусобно и са грађанима. Требало би далеко више пажње посветити таквим алатима, а кључно је да се не можемо ослонити само на алат, него и на мајстора који га користи.
Издавач брошуре је Удружење „Сигурне стазе” док ће се као аутори потписати Филип Живковић, дипл. инж. саобраћаја и Игор Велић, мастер инж. саобраћаја.
На ово треба гледати као почетак борбе за квалитетније уређене животног простора.
2. Safe Micromobility, International Transport Forum, 2020.
