Било је неко лето, рецимо 2004, и прелазила сам улицу у свом насељу када сам угледала њега, господина средовечних година и вечног осмеха, који излази из своје радње и даје нашем комшији Јоци одређену своту новца у руке. Утрпава му новац уз речи: „Ајде узми ово да имаш за гориво, и да купиш детету слаткише. Узми кад кажем”.
А Јоца скромно и срдачно одговара: „Па хвала ти Марко, хвала од срца”, и наставља са осмехом да вози свог двоточкаша (неког симпатичног тандрчка).
Било је опет неко лето, рецимо 2005, и шетала сам са пријатељицом у центру града. Знала сам да је том господину вечног осмеха који живи у мом насељу неко украо прекрасног малог пса, ког је свуда водио са собом као сопствено дете. И случајно сам се нашла на лицу места када је дивни господин вечног осмеха нашао и одмах спасио свог пса од отмичара, тако храбро и решено, да сам се одушевила његовом заштитом према нижим и слабијим бићима.
Није било само неко лето, већ је био сваки летњи распуст до мог поласка у средњу школу током којих сам ишла на градски базен са другарицама, а господин вечног осмеха као поносни тата једне од тих другарица, је увек имао правило да његовој мезимици не сме апослутно ништа да фали и да мора да има довољно новца код себе да купи сладолед свима, а не само себи, те сам ја тако годинама током детињства јела сладоледе из џепа господина дивног осмеха.
За овај догађај знам да је био лета 2002, јер сам захваљујући господину вечног осмеха била одвежена у градску болницу само неколико тренутака након што сам пала са дрвета и изгубила свест. Моји родитељи су били у посети кућним пријатељима док сам ја летела са висине од три и по метра директно на суву земљу, и господин брашњаве косе је одиграо главну, а можда и пресудну, улогу у хитном реаговању помоћи малом детету.
Када су католички свештеници дошли у Зајечар, питали су господина вечног осмеха за препоруку ресторана где би могли да ручају, на шта је он срдачно понудио место, а онда без њиховог знања појурио у ресторан да им од срца плати ручак, као гест захвалности за њихову посвећеност.
Када је наступила светска пандемија, господин вечног осмеха је престао да наплаћује пецива медицинским радницима и помоћном особљу у болничким установама његовог града. Као некакву, какву год, накнаду за ризик и труд који додатно улажу да спасе људске животе, барем нека им оброк буде сигуран. А када је дошла национална телевизија да пише о њему због његовог доброчинства у кризи, господин брашњаве косе није хтео да се излаже у јавности и пустио је своје раднике да говоре у његово име.
Када су људи увелико спавали дубоким сном у пола ноћи, господин вечног осмеха је устајао без прекида и без изузетака и одлазио на посао својој пекари од раног јутра. Враћао се у сумрак и даље држао осмех на лицу и неко природно задовљство је увек исијавало из њега. Можда је једноставно био срећан што има за кога да ради и коме да обезбеди леп живот.
Када нас питају где је најбољи бурек у граду, одговор је скоро увек: „Код господина брашњаве косе и вечног осмеха”.
Мислим да његова пецива и деликатеси нису најбољи само због великог заната који он поседује. Мислим да када дајете више него што узимате, као што је он то радио са сваким и свакоме, онда то што дајете носи укус љубави, поштења, широкогрудости и добре намере.
Његова пецива имају укус ретке доброте. Толико ретке, да је можда никада више нећемо окусити у нашем окружењу. Господин брашњаве косе и вечног осмеха је својом добротом превазишао све националистичке, верске, примитивне и сујетне стереотипе које носи једна провинција. Његова топлина и честитост су разнеле сваки покушај малог човека да му нађе ману или слабост.
Он је учинио пуно више за нас поред тога што нас је хранио деценијама сваког јутра. Он је у овом времену где отимање, сујета, завист, такмичење и трка за моћи и славом диктирају стандард друштву, поготово у мањим срединама, он је људима око себе гасио ове отровне емоције и пориве, тако што је сваког дана различитима поклањао преко онога што су тражили, позајмљивао без покрића и скоро увек он плаћао без изузетака.
Његова деца имају оца хероја који је до свог последњег даха покушао да их склони и сачува од горчине коју носи живот и од суровости коју људи могу да произведу. Његова унука има деку о коме смо само слушали из прича. Деку који је померио свет да својој унуки задржи осмех на лицу.
Господин вечног осмеха и брашњаве косе. Импровизујем на папиру док покушавам да га замислим какав је био у свом детињству. Видим га као мршавог коврџавог дечака који преко дана трчи са својим друговима по дворишту, игра се са својим животињицама и насмејан је, а увече са татом пече занат. Брашно, вода, со, квасац. Вредно учи, прати сваку реч, сваки покрет.
Брашњави дечак који је хранио људе више од пола века. Даривао им на тањир безусловну љубав и разумевање, и увек више него што су тражили и могли да приуште, и срце му се пунило срећом када нам је свима давао преко.
Последњи поздрав брашњавом дечаку Марку. Твоје простодушно срце и руке које су заситиле нас вечно гладне остају заувек урезани на стубу времена.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
