Марк Твен написао је реченицу која се односи, чини ми се, баш на сваког од нас. Он каже: „Имао сам много проблема у животу, од којих су неки били прави…”.
Заиста, када размислите, схватићете да се већина ствари око којих сте јако бринули у животу, није на крају ни догодила… зар не?
И, иако ће сада на ово питање многи одговорити потврдно, већина људи наставиће да живи живот испуњен бригом. А то се дешава само зато што „мешамо бабе и жабе“: многи људи живе као вечити „секиранти“ зато што поистовећују бригу са одговорношћу.
Већина сматра да људи који живе по принципу „пала Мара, пала Сара“ нису довољно одговорни и да не доживљавају проблеме и живот озбиљно… а онда се испостави да баш ти људи, који немају обичај да се жале и брину због онога што ионако није у њиховој моћи, дођу до решења и увек се некако снађу. То наравно још више разљути класичног секиранта који верује да је „она будала опет имала среће, а њему, који толико брине, живот стално окреће леђа“.
Заправо, истина је да среће имају они који своју пажњу усмеравају на решења, уместо на стално премотавање филма о проблему. Ти људи, које секиранти називају срећницима, заправо троше исту количину енергије као људи који стално брину, само што је та енергија фокусирана на оно што заправо могу да предузму како би проблем решили.
И све док не прихватимо да бринути не значи исто што и бити одговоран, живећемо у страху, нелагоди и неизвесности, верујући да је живот неправедан, да је живот борба и да смо вечите жртве околности. А такав живот и није неки живот… ако се слажете?
Имам за вас један предлог… замислите да је брига молитва за оно што не желите. И замислите како би живот изгледао када би се свака ваша „молитва“ истог трена испунила?
Ако већ не можете да престанете да бринете, онда престаните да се молите за оно што не желите.
До читања,
Ашик Жена
