Пре два дана, председник Србије у своме говору говорећи о трошковима које ствара COVID-19, упита, онако изненада: „Да ли знате ви колико кошта лек ремдесивир?”. У ситацији када су све болнице пуне и када се улажу напори да се спаси што већи бројх људи од последица корона вируса, државна каса је све празнија. Значи, није само проблем недостатак болничких постеља, већ се поставља и питање набавке скупих лекова за оболеле од ковида који морају да буду лечени у болницама.
Позната је ствар да је болничко лечење најскупља ствар у здравственој заштити и зато се, када су у питању заразне болести настоји да се унапреди превентива и избегне или смањи број оболелих на најмању меру. Са те стране треба посматрати и избор пирступа у сузбијању епидемије. Већ у старту, изабрали смо кинески приступ који иде на то да се корона вирус уништи у болници. Али нисмо били довољно одлучни да користимо тај приступ до краја и да угасимо епидемију.
Нисмо применили ни српску епидемиолошку доктрину, такође ефикасну, која почива на примени принципа Вограликовог ланца, највише због недостатка здравстевних радника да се баве теренском епидемиологијом. Определили смо за предлог плаве професорице, придружене чланице Кризног штаба – колективни имунитет или тзв. „имунитет крда“. Сада смо управо, у последњих десетак дана, на почетку тог процеса о чему говори и јутрошња изјава др Кона на једној београдској радио станици да у Београду, на дневном нивоу, побољева од 10.000 до 20.000 људи. Слична је ситуација и у другим великим градовима – жариштима епидемије.
Елем, када се помену издаци за скупе лекове и болничко лечење, не само оболелих од корона вируса него и од других болести, онда се ставља на један тас теразија људски живот и здравље, а на други издаци за лечење. Тиме се уводи у размишљање и праксу још један приступ пацијенту – лекарска етика.
Питање колико кошта људски живот и здравље, односно лечење поједине особе од неке заразне болести, постављено је у епидемији заразне жутице на подручју Тимочке Крајине 1975. године, када је од ове опасне заразне болести проузроковане вирусом, оболело више од 1.500 људи. Завод за јавно здравље у Зајечару, приступио је том пројекту ангажујући специјалисту здравствене економике др мед. наука Миодрага Тодоровића. Добијени су интересантни резултати: лечење болесника оболелих у поменутој епидемији коштали су онолико колико би било потребно да се направи 10 сеоских водовода, чијом би се изградњом знатно допринело да се заразна жутица убудуће не јавља на подручју Тимочке Крајине. Интересантно истраживање је проширено идејом да се израчуна колико кошта човек, тј. живот човека.
Имајући поменуто у виду, било би интересантно израчунати сада, колико кошта лечење једног пацијента од вируса COVID-19, односно колико заједница губи због преране смрти и последица које инвалидизирају неког оболелог од ковида у постојећој епидемији. Ако би се томе приступило, било би лакше проценити који је допринос анти-ковид мера узимајући у обзир колико оне коштају, а затим и колико кошта сузбијање епидемије приступом колективног имунитета у односу на приступ коришћења српске епидемиолошке доктрине и принципа Вограликовог ланца.
Коришћењем знања и искуства здравствене економике гране социјалне медицине, која се управо фокусира на механизме расподеле оскудних средстава у здравственој заштити, могли бисмо наћи и одговор на питање колико кошта ремдесивир и његов учинак у односу на људски живот и колико улагање у болнице и трошкове за скупе лекове, у односу на улагање новца за јачање превентиве, одбране од заразних болести и унапређење здравља као и и превентивне медицине у целини и институција у тој области у Србији.
Напомена: помиње се специјалиста здравстене економике и Завод за јавно здарвља у Зајечару, јер такве пројекте није имала ниједна установа здравствене заштите у Србији.
