У већем делу света, као и код нас, валидација људске вредности умногоме се реализује кроз различите бројчане категорије које га онда квалификују или дисквалификују за одређене вештине, постигнућа, прилике и разне друге животне околности. Може се рећи да нам је судбина понекад одређена тим нумеролошким стандардима.
Висина, тежина, број година, просек у школи, у средњој школи, на факултету, број лајкова и коментара на слици, плата као неосновано важан параметар вредности неке особе, број неуспелих бракова и веза и тако редом. Исто важи и за ранг листе. Десет најбољих компанија у 2020, пет најатрактивних дестинација које морамо посетити следеће године, три „must-have“ одевна предмета за зимску колекцију у 2020, а да не причамо већ о насловима типа „пет ствари које ће залудети вашег партнера“, и тако редом.
Ко гарантује и мени и вама да ћемо бити срећни ако испунимо све те друштвене бројчане стандарде?
Срећа је поприлично релативна, и врло индивидуална ствар. Виђала сам нестварно лепе, витке лутке са насловних страна које су несрећне, а понекад и нелечене од сопственог поремећаја нарцисоидности, иако имају пун гардеробер ципела и одеће. Виђала сам одликаше са беспрекорним просецима из образовних установа како често немају са ким да попричају пријатељски, или да их неко истински воли. Штавише, толико немају ништа друго у животу остварено, да само машу својим титулама и просецима. Можда су били заузети учењем, па нису стигли да кушају живот споља, што је можда заправо најтежа материја за научити.
Виђала сам факултетски неквалификоване људе који знају више о датој теми него неки самопрозвани стручњаци који се вуку по екранима нашег „високо интелектуално културно-ументичког“ телевизијског програма. Виђала сам професоре који због великог броја новчаница додељују ученицима високе бројеве у дневницима и индексима. Виђала сам девојке које се примарно заљубљују у новчаник, мислећи да је ту њихова срећа, а не у нечију истину у очима. Виђала сам мушкарце које броје своје победе у кревету и мисле да је то смисао живота. Виђала сам богаташе који не умеју да троше своје богатство и умиру у мукама да га увећају, или страховима да га не изгубе. Виђала сам обичне, скромне људе из народа који живе мудрије и смисленије него велика већина горе поменутих богаташа. Виђала сам родитеље који својој деци врло често тепају речима „инвестиција“ и „трошак“. Виђала сам децу која поверују да су неспособна, због двојке у дневнику, јер не могу да савладују лекцију о трењу из физике у 6. разреду, или не могу да прескоче козлић ни из трећег пута.
Докле ћемо да „нумеризујемо“ сопствену вредност? Да јуримо за неким друштвеним поенима?
Никада нећу прихватити да се знање о нечему може измерити у неком оралном двадесетоминутном излагању или писменом тесту, и да процена квалитета мог интелекта лежи у рукама другог. Нити сматрам да ико треба. Најдаље што можемо да измеримо бројевима о нечијем знању је његов или њен степен заинтересованости на одређену тему.
Свако од нас сам одлучује колико вреди. Сам одлучује колико ће улагати у своју свест и знање. И та инвестеција је доживотна, ако прихватимо Сократову премису да што више знамо, све смо свеснији колико ништа не знамо. Свако може да се дигне из мртве тачке и почне испочетка. Али, најпре треба елиминисати бројеве који стоје у нашој прошлости као неки горки подсетник да смо нешто погрешили или одложили или пропустили. Када решимо своје мисли и своју веру у нас, тада можемо сами да диктирамо нове бројке у нашем животу и да пркосимо устаљеним „правилима“ око нас.
Ко одређује у вашим животима да ли сте ви просек или испод просека? Ко има то неприкосновено право? Нико, осим вас самих, пригрлите га. Просек је лична, а не колективна ствар.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
