Просечна млада особа у Србији, а и на ширем Балкану, се с краја основне школе формално припрема за „стазу егзистенцијалног осамостаљења“ почевши од нужде да у деветнаест година одлучи чиме жели да се бави до краја живота, па све до финалног стадијума тражења посла у Србији. Људи који су у својим двадесетим и тридесетим данас, су се неформално спремали за горе поменуту стазу од дана када им се развије осећај свести за свет око њих, дакле од најмлађих дана. А верујем да и будућа омладинска бригада нема другачију судбину. Зашто?
„Сине, ово је пропала држава.”
„Море ти да гледаш да побегнеш негде одавде!”
„Све се променило, урушило, изгубило… како ћете ви млади данас?”
„Данас ако немаш везу, не можеш ни код лекара да одеш.”
„Политика је курва.”
„Како да будеш поштен у леглу колективног непоштовања?”
„Спреми се да радиш ни за шта дуго и да те сви живи јашу.”
… И још много сличних успутних мисли које су излазиле и излазе и даље из огњишта породица у којима се буди данашња омладина. Расли смо и растемо у основаном песимизму, ниским очекивањима и упозорењима да „нам неће бити лако“. Апсолутно разумљиво, узимајући у обзир да старија популација која је живела у неко „боље и једнакије време“ је заправо у доживотној неверици колико су се вредности изместиле и колико је низак морал постао нужан да би се имао тај неопходни крух!
Тешко је процесуирати чињеницу да се неко пре четрдесет година школовао са свим оним стресним активностима и роковима и у сиромашним условима, а да знатно већу дугогодишњу имовину и уштеђевину од њега има онај што је шверцовао гориво по бугарским и румунским границама деведесетих. Или чињеница да доктор медицине или просветни радник живе знатно оскудније, да не кажем бедније, него млада „Grand production“ самопрокламована певачица. То јесте шамар достојанству.
Реч „интелектуалац“ је добила нове, тужне оквире и силована је од стране плагијаторских „доктора“ разних наука и деце богатих родитеља која чим узму у руку диплому приватног факултета, развију илузорну идеју себе као некаквог „кнеза знања“. Лењост је запосела многе умове и ако би могло све одмах и сада, онда сјајно.
И на све то… шака младих искрених, честитих и истрајних хероја ове наше Србијице ипак и даље гура напред. Храни кришом оптимизам у својој души и верује да квалитет заиста исплива на површину. Верује да ако се има истинско знање, критички став, елоквентност, општа култура и скромност – да ће се стаза егзистенцијалног осамостаљења сама од себе испешачити, без икакве везе, мита или потчињеног понашања.
И на све то… ми се најежи и кожа и коса на глави када чујем да таквим младим људима треба препорука за посао. Да их неко препоручи, јер без препоруке могу да баце кроз прозор своје време и труд уложено да постану људи.
Саосећам са осећајем понижења свих младих људи који и поред своје муке за науку морају да вуку за руку да добију препоруку. Издржите, будите ви прекид карике када ви некога запошљавате сутра, будите ви промена коју желите жарко сада да видите у свом окружењу, и не губите никада веру и оптимизам. А ваш образ и вредност никада нико не може да вам одузме!
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —
