Уторак вече, захуктава се у бару близу Трга Републике, непоновљив бенд „ZaBeat” почаствовао нас је сјајним ритмовима и енергијом која „диже“. У десном ћошку, недалеко од мог стола, налази се женско друштво из кога се чује церекање и позитивна енергија у свом врхунцу.
Те вечери најјачи утисак на мене оставила је управо енергија или, боље рећи, „вибрација“ тог ћошка. Није ни ћошка, већ тих девојака, јер оне су својом енергијом дале одређен импулс том месту.
Примећујем пар ствари. У другим ћошковима и остатку бара уочавам сличне фацијалне експресије, уједначена цупкања уз музику, блага таласања тела, увежбане и унифициране позе прелепих, али некако празних девојака које чекају „нешто“, можда Годоа. Осећам талас празнине који доминира простором, и још горе, колективним умом.
Момци који су наваљени на столове, придржавају своје флаше пива и крајичком ока гледају лево-десно. У ваздуху лебди неко благо ишчуђивање, пре бих рекла неверица, на енергију и расположење које весело друштво из десног ћошка шири. Нешто је ту чудно, у том скакању на сваку песму, громогласном смеху, превисокој позитивној фреквенцији коју вибрирају. Биће да не представљају „сигурну зону“, очигледно нису довољно тихе и мирне.
И сама сам некада припадала тој успорености и апатији. Гајила погрешна очекивања од свега, па и од ноћног провода. Чекала да неко дође, појави се, приђе и створи смисао мом изласку. Спремање за провод представљало је једну врсту „посла“, када се одлучим на такав подухват. Шта је то у нама што нас тера да се „мучимо“ како би нам наводно било лепо?
Зашто се плашимо да испољимо себе онаквима какви одиста јесмо? Да живимо по личном нахођењу? Чему скривање правих идентитета и покушаји стапања са већином?
Квантна физика доказала је да је људско биће на свом најосновнијем нивоу скуп енергија у бескрајном пољу енергије која је повезана са свим другим стварима у свету. Пулсирајуће енергетско поље је суштински покретач нашег бића и наше свести. Мисли и осећаји повезани су с квантним информацијама које истовремено пулсирају кроз наш мозак и тело.
Људска перцепција је резултат међусобног деловања субатомских честица нашег мозга и мора квантне енергије. То би у преводу значило – ми смо у резонанци са светом који нас окружује.
Или како ја то волим да кажем, како зрачимо, тако и привлачимо. Ако пођемо речима физичара, ми и сами привлачимо одређене људе у свој живот својим „енергијама“ (енергија као скуп мисли, брига, страхова – који нас терају на одређено „држање“). А оне који не поседују енергију као нашу, збуњујемо, као у причи из бара.
Јасно сам осетила сударање енергије друштва из ћошка и већине присутних те вечери. Такође сам, пред крај вечери сведочила спајању сличних енергија – енергије „упозиране“ девојке која се сада већ уморила од стајања у месту и енергије припитог момка који је, под утицајем алкохола, смогао снаге да приђе, али не као шармантни освајач, већ као неко ко ће се суптилно прикачити тој њеној статици. И тако очај призове други очај. Страх призове други страх. Несигурност призове другу несигурност.
Енергију духа пожељно је неговати, чистити и каналисати у позитивном смеру. Каквим бојама обојимо своју унутрашњу башту, такве ћемо плодове привући и у спољашњем свету.
Обожавам људе и тражим такве активно, који имају потребу да се смеју и буду насмејани, да их неко засмејава, којима је један од главних критеријума за избор пријатеља и партнера управо хумор. „Знам само то да је смех најпоузданија кушња душе”, рекао је Достојевски.
— „У срцу нека ти бораве Вера, Визија и Стрпљење, и цео је свет твој.” —